Бранич

440

„Б Р А Н И Ч'

од шест месеци строгог затвора или казну од године дана затвора, без обзира да ли је поред истих изрекао и новчану казну кумулативно, суд може овакве и оволике (по висини) казне прогласити условним. Одмах се овде може поставити питање: мора ли, поред овако изречене условне осуде —главне казне, изрећи суд и споредну казну губитка државне или друге јавне службе, предвиђене у § 49 од. I к. з., који је 1ех бреааНз од прописа § 46 и § 47 к. з. — Ако се мора изрећи и ова споредна казна, појављује се тешкоћа: о рачунању исте т. ј. од када се има ова рачунати. Да се рачуна од дана правноснажности пресуде (§ 48 к. з.) као што смо то истакли, никако то не може бити. Да се рачуна за време кушње, ни то не може бити, јер природа кушње и уопште условне осуде то не дозвољава, јер је време кушње, нарочити режим који условно осуђени има да издржи, а сем тога кушња није сношење казне нити се иста може сматрати као време издржавања казне, јер би у противном условна осуда после изгубила свој смисао. Да се ослонимо на пропис § 46 од. III. к. з. опет је неосновано, јер је нздржавање заточења — издржавање једне тешке казне, иако коректива времена робије. Да се рачуна од дана када престане кушња, опет то не дозвољава пропис § 68 т Ппе к. з. што смо раннје истакли. Пропис § 65 к. з. нигде не говори, да ће се прогласити и споредна казна условном као и главна. Отуда јасно произилази, да је законодавац установљавајући условну осуду имао у виду, да се само главна изречена казна може прогласити условном и да поред условно изречене казне не могу се извршити и гпоредне казне, јер законодавцу ни на крај памети није било, да ће лак бити случајева, да се поред главне казне изриче и споредна казна губитка часних права, па и службе и да се ова споредна казна проглашава условном као и главна казна. Смисао прописа § с-5 к. з. има се схватити само тако: да само казне у висини у гом чропису означене могу бити проглашене условном. И када суд нађе, да изречену главну казну треба прогласити условном, није лужан да се обазире и на пропис § 49 од. I. к. з. јер ако се на њега буде морао обазирати и онда када хоће да изрече условну осуду, онда би био приморан да изриче и губитак споредне казне (губитак часних права односно губитак државне или које друге јавне службе) и за време кушње. У том случају запало би се у горе цитирану безизлазн-у ситуацију. Тешкоћа извире из неспретносги одредбе § 49 од. I. к. з. који гласи: „При свакој осуди". Што значи да при свакој осуди у висини назначеној у овом пропису има се 1 зрећи и споредна казна губитка државне или које друге јавне службе, само онда када, ова изречена главна казна не буде проглашена и условном. Одлука суда да се изречена казна главна проглашава условном сметња је да се изричу и споредне казне. Даље, да би се овај пропис (§ 49 од. I. к. з.) избегао, суд би морао, па ма и против своје савести, да изриче и казну највише пет месеци и двадесет девет дана строгог затвора, односно једанајест месеци и двадесет девет дана затвора, док за изрицање условне осуде овај горе цитирани критеријум (где је разлика само један дан) не важи, јер суд може условно прогласити изречену казну од пуних