Бранич

442

„Б Р А Н И Ч"

само замењује, већ и смењује, што по нашем Крив. законику не може бити. Овакву замену предвиђао је пропис § 111 у вези § 112' Казн. законика (Српс.) јер је по § 12 тач. 5 у вези § 25 истог зак. изрицање губљења службе била једна од главних казна за чиновничке кривице. Нови Крив. законик ову одредбу није предвидео, као главну казну јер иста не одговара савременом духу и схватању кривца, као трећег основног појма Кривичног права, већ ју је узео као споредну казну. Ово из разлога да чиновничке кривице не би избегле примену и ове споредне казне. За то је законодавац донео одредбу чл. 4 Закона о сузбијању злоупотреба у службеној дужности, који гласи: „За кривична дела поменута у члану 1 и 3 важе прописи општег дела и то одсека I Главе I до III (§§ 1 до 49), V (§§ 61—64), VIII и XI (§§ 70—83) као и §§ 85, 87 до 89 Глава X Кривичног законика од 27 јануара 1929". — Дакле овде о Глави VI (условна осуда) нема говора јер ју законодавац, обзиром на природу чиновничких — корумптивних кривица, цитираним прописом није обухватио, већ је тамо условну осуду изосгавио — искључио. Значи, у првом реду по овим кривицама губи се служба, јер примену овакве споредне казне условна осуда не може спречити, пошто се главна казна не може прогласити условном. Према томе, јасно произилази, да ће се оптуженик проглашен: кривим за дела из чл. 1 цитираног закона и кажњен са шест месеци строгог затвора или са једном годином дана затвора, увек казнити, поред ове главне казне и споредном казном губљења државне или које друге јавне службе. Овако ће се, такође, поступити ако оптуженик почини које друго кривично дело и буде изречена горња казна у поменутој висини и иста не буде проглашена условном, већ остане ефективна, јер нема разлога да се тако не поступи. Напротив, ако је пак оваква казна у поменутој висини изречена и проглашена условном, нема разлога нити оправдања и законског ослонца, да се поред ње изриче и споредна казна губитка службе. Према свему јасно произилази да прописи §§ 46—49 к. з. нису у складу са прописима § 65—68 к. з. већ су ексклузивни, и прописи о условној осуди искључују примену прописа о изрицању споредних казни поред главне казне условном проглашене. Лер не може се појмити, да ће се наћи суд који ће кад оптуженику треба поменуту казну прогласити условном, будући да је за то испунио услове из § 65 к. з. поред ове главне казне проглашене условном изрећи и коју од споредних казни, јер би се дошло у контрадикцију са суштином установе условне осуде. Истина третирајући ово питање, ми несмемо изгубити из вида и пропис § 66 к. з. који гласи: ,,Ако осуђеник учини у времену одређеном у § 65 умишљајно које кривично дело и за њ буде осуђен на строги затвор или на коју тежу казну, сматраће се да је одлагање извршења прве казне прекинуто и обе ће се казне извршити нескраћене". Ако је ново кривично дело учињено из нехата или ако је умишљено, али његов учинилац осуђен на блажу казну од строгог затвора, суд ће решити по оцени значаја оба кривична дела: хоће ли се одложена казна одмах извршити или ће се извршење;