Бранич

444

„Б Р А Н И Ч"

грејаном (напитом) стању, изјашњава се да ће накнадити штету, обећава да више неће нимало пити, да неће вршити кривична дела, жали што је до овога дошло, јер поменуту војну личност познаје као доброг човека и одличног официра итд. Суд поверује > одбрани оптужениковој, јер је иста поткрепљена и исказима од веше сведока. Оптужени је на суд оставио утисак да заиста говори истину, да лојално признаје дело, да се за исто искрено каје, да раније није осуђиван и да је марљив и вредан државни службеник, као и да се случајно прилично напио али не тотално да би био неурачунљив или да му је урачунљивост смањена, да би се радило о пропису § 22 у вези § 166 к. з. Са свега наведеног суд га прогласи кривим за дела по оптужници и казни га са једном годином дана затвора и са 120 динара новчане казне у корист фонда из § 42 к. з. коју казну прогласи условном за две године. И овај осуђеник издржи кушњу за две године, те дође до примене § 68 1п ппе к. з., и сада се сматра као и да није осуђиван. Зар би било праведно и да ли би одговарало духу условне осуде, да је при изрицању главне казне проглашене условном осуђенику изречена и споредна казна губљења државне службе применом § 49 од. I к. з. О неком накнадном изрицању губљења службе, пошто је осуђеник издржао кушњу, нема ни помисли. Тако исто непојмљиво је да се и ова споредна казна имала изрећи кад и главна условно проглашена. Кушња и губитак службе не могу ићи напоредо, као што ни издржавање казне и губљене службе не могу ићи паралелно, јер пропис § 48 к. з. као што смо навели, нормира, да се рачунање губитка часних права, ако није губитак трајан, рачуна „од дана када је казна издржана, застарела или опроштена", а губљење службе иесумњиво спада у губитак часних права, без обзира на пропис § 49 од. I к. з. јер је у томе категоричан пропис § 47 тач. 1 к. з. У датом примеру, ко би гарантовао условно осуђеном званичнику, у данашњим приликама, да ће се по истеку кушње од 2 године, да је још био осуђен на споредну казну губитка службе, вратити на дужност, јер протеком кушње од две године исти се сматра неосуђиваним. Значи, дошло би се до тога апсурда, да неосуђивано лице изгуби службу, што свакако, условна осуда нити трпи нити дозвољава. Све су ово разлози, да је пропис § 49 од. I нецелисходан. О овој нецелисходности лепо каже Др. Мих. Чубински у свом коментару Кривич. законика на страни 169: „Ми смо благовремено приговорили овоме пропису и навели да је исти нецелисходан (стр. 55—56). Било је приговора и од других критичара али сви ти приговори нису успели". Узмимо да је у горњем случају та оклеветана и увређена војна личност у односу на званичну дужност, тражила накнаду штете, ако не у своју корист, а оно у корист рецимо Народне одбране, Сокола К.Ј. или Црвеног крста и да је суд то приватно правно потраживање досудио на пр. у суми од 5000 динара или више. постављајући услов у смислу § 65 од. III к. з. да осуђеник ■ову штету накнади у року од једне године дана, што ако учини исплатом исте исчезава му казна на коју је осуђен и у смислу § 68 111 Јте к. з. сматра се као и да није осуђен. Поменути осуђеник .задужи се и плати ову накнаду много раније нечекајући крај го-