Бранич

446

„Б Р А Н И Ч"

наслеђе нису позвана, кад мушке деце има, траже: мираз, спрему и удомљење а дешава се и то да затраже и наслеђе. Суд овакве изјаве прима и пошто мушка деца женској не признају право на наслеђе, суд упућује на парницу женску децу да своје право у парници доказују а са расправом заосташлтине застаје се до окончања поведене парнице. Исто тако суд поступа ако женска деца затраже мираз, спрему и удомљење а мушка им деца ово оспоре наводећи да су она измирена или да право на мираз немају. 2.) Са расправом заоставштин,е се застаје и онда, ако неко од повериоца декујусових у масу пријави своје потраживање а наследници му то споре. Суд тада веровника упућује на грађанску парницу а са расправом заоставштине заостаје до окончања грађанског спора. Ми мислимо, да у напред наведеним случајевима нема места одлагању распразе заоставштине до окончања спорова, које би веровник повео противу масе или женска деца која полажу право на мираз спрему и удомљење или наследство кад мушке деце декујус има. Циљ Ванпарничног поступка је да се одреди ко ће бити наследник декујусов. У случају да више њих полажу право на наслеђе: по закону, уговору или тестаменту суд не може заоставштину расправити, јер су настале опречне наследничке изјаве, које се могу само у спору расправити. Због тога суд слабију страну у праву упућује на грађанску парницу а са окончањем заоставштине застаје. Да би наследничка изјава била пуноважна наследник мора да означи правни основ: да ли наследство тражи по закону, уговру или тестаменту. Али није довољно да он означи само правни основ по коме наслеђе тражи већ мора да поднесе и одговарајуће доказе да би суд његову наследничку изјаву примио (за законско наслеђивање: уверење о сродству, крштеницу и др.; за тестаментално наслеђивање тестаменат и за уговорно наслеђивање уговор)-§ 95 в. п. Наша пракса стала је на погрешно станоновиште. Наиме, по пракси судова потребно је дз неко затражи наслеђе означавајући правни основ, па да то буде разлог да се окончање заоставштине обустави ако такве изјаве долазе у опречност. Судови све те изјаве примају и о њима не одлучују већ слабију страну упућују на спор. Кад сестра признаје брату право наслеђа по закону на половину а половину за себе тражи, онда суд не може због опречних наследничких изјава, пошто брат сестри не признаје право наслеђа, упућивати на грађанску парницу и са распразом заоставштине застајати, јер није ни смео да узима наследничку изјаву од сестре пошто она по закону на наслеђе није позвана. Ако такву изјаву и узме закључком је мора одбацити а са расправом заоставштине не треба застајати. Суд у Ванпарничном поступку може само да узима изјаве од лица позваних на наследђе било по закону, уговору или тестаменту. Поред тога све те изјаве мора да буду поткрепљене одговарајућим документима. Али неки судови узимају изјаве и од лица која на наслеђе нису позвана по закону — од женске деце и ако мушке деце декујус има; од лица која наслеђе траже по изгубљеном тестаменту или која на наслеђе полажу право по