Бранич

458

„Б Р А Н И Ч"

Бранилац је уложио ревизију противу ове пресуде и истакао: 1) повреду формалног закона — § 336 тач. 6 К. п. због одлуке суда о одлучним чињенипама, која је одлука сама себи противуречна, јер се оптужени осуђује због дела утаје, а није уопште утврђено шта је и колико утајио,, гаштз је најбољи доказ упућивање оштећеника на грађанску парницу са целокупним оштетним захтевом. 2) повреду материјалног закона — § 337 тач. 1 б) К. п. — јер самим тим што суд није утврдио најглавнији елеменат утаје> постојање и висину утајене суме — постоји околност која искључује кривицу оптуженог. Касациони суд је одбацио ревизију и пресуду потврдио, налазећи да не постоје истакнуте повреде закона. Референт г. Поповић критикује предње одлуке и налази да је у њима изражен један правни парадокс: да се једно лице осуђује због дела утаје новца ма да се у кривичном поступку није могло утврдити, да је оптужени ма и најмању вредност утајио, јер у противном не би ни сам суд имао разлога упућивати оштећеника на грађанску парницу у смислу § 297 К. п. По одредбама К. з. је нужна егзистентна вредност као услов квалификације дела утаје и дела крађе, а ако те вредности нема, нема ни тих дела. Поред тога ова вредност је од важности и за оцену питања надлежности суда. У вези са овим случајем, према чињеницама које је референт изнео, он је поставио и друго питање: да ли оштећеник може заиста имати некакве користи од овакве одлуке кривичног суда? Он закључује да на ово питање даје одговор пропис §-а 364 Гр. п. п., јер је према томе законском пропису грађански суд везан за садржину правноснажно осуђујуће пресуде казненог суда, те према томе грађански суд је везан не само за диспозитив пресуде казненог суда, већ и за разлоге те пресуде т.}. на стање ствари у њима конкретизирано, јер је тежња законодавца, да спречи противуречја између стварних утврђења грађанских и казнених судова (Др. X. Верк). Сем тога оштећеник би морао имати у виду и то, да његовом оштетном .захтеву уопште није удовољено у кривичном поступку, који је у тражењу материјалне истине несравњено ефикаснији од цивилног поступка, — па да бк према томе мало наде требао да полаже у остварење свога приватно прзвног потраживања путем грађанске парнице. Свестан свега тога оштећеник у овом случају грађанску парницу није ни повео и ако има у рукама ,,правноснажно осуђујућу пресуду казненог суда". Референт завршава овај допис са мишљењем: да код дела утаје новца, кривични суд мора макар у најмањем износу досудити и приватно-правно потраживање оштећеном, јер постојање и висина тога потраживања у ствари сачињавају нужну квалификацију поменутог дела. С обзиром на напред изнете утврђене чињенице и на резултат пресуђења конкретног случаја, налазимо да је пресудом Окружног суда повређен формални закон — § 336 тач. 6 К. п. — јер је сама са собом у противречности. Али се не слажемо са изнетом мишљењем референта г. Поповића и то са ових разлога: Пропис §-а 297 К. п. предвиђа: да ће суд, ако нађе да је окривљењик: крив за кривично дело, по правилу у пресуди поред осталог што је прописано (§ 281) одмах изрећи и о приватно-правном потраживању оштећениковом. Но ако суд држи, да подаци кривичног поступка не пружају поуздан основ за пресуђење приватно-правног потраживања, упутиће оштећеника за потраживање на грађанску парницу. У конкретном случају оптужница је ставила на терет оптуженоме суму од 43.731,69 динара. Код суда је он оправдао суму вересиЈе од 16000 динара, те га је суд осудио за "остатак у суми од 27.731,69 динара. Према томе у смислу §-а 297 К. п. имало се овом кривичном пресудм оштећенику досудити ова последња означена сума инкриминисаним делом обухваћена, а само за остатак у 16.000 динара упутити га на грађанску парницу, јер подаци кривичног поступка нису пружили поуздан основ за пресуђење овог остатка, а не и за остало што је ушло у инкриминацију дела. Што се тиче истакнуте повреде материјалног закона налазимо да она У °вом случају није обелодањена. За конкретан случај према изнетим чињеницама налазимо да и сам наслов дописа г. Поповића није адекватан садржини чланка. У овом наслову је истакнуто: да постоји дело утаје новца и ако у кривичном поступку није утврђена висина утајене суме. Ово међу-