Бранич

492

„Б Р А Н И Ч"

Наш Гпп. изабрао је теорију (методу) исцрпивог (таксативног) и искључивог набрајања доказних средстава која могу служити као доказ оспорених чињеница. Та доказна средства су: 1. изрично признање чињеница (§ 362); 2. прећутно признање (§ 363); 3. садржина правноснажне осуђујуће пресуде казнеког суда (§ 364); 4., код суда опште познате чињенице (§ 365); 5. законске претпоставке (§ 366); 6. исправе (§§ 388—409); 7. упоређивања рукопкса (§§ 410 и 411); 8. обавештајне ствари (§ 414); 9. еведоци (§§ 416—445); 10. сведоци стручњаци (§ 446); 11. вештаци (§§ 447—463); 12. увиђај (§§ 464—466); 13. саслушање странака (§§ 467—479). Ово значи да се за доказивање оспороних чињеница могу једино та средства узети, а не и нека друга. Ова потоња могу да имају неку, мању, доказну снагу, нпр. да се њима доведе једна чињеница до вероватности. Закон ова друга средства не набраја али набраја случајеве кад је довољно да се нека тврдња учини „вероватном" (нпр. § 18 ст. 2, § 156 ст. 2, § 192 ст. 4, § 199, § 220 ст. 1, § 228 ст. 1, § 286 ст. 2, § 309 ст. 1 § 359 ст. 2, § 385 ст. 2, § 399 ст. 2, § 419 ст. 2, § 451 ст. 2, § 452 ст. 2, § 462 ст. 1, § 631 ст. 2 Гпп.). Прегледамо ли те законске установе доћи ћемо до уверења да се случајеви доказивања вероватности односе само на процедуру при решавању инцидентних парничних питања а никада при решавању доказа о чињеницама у сврху изрицања пресуде. На томе се разликовању доказа о чињеницама и чињења вероватном једне тврдње оснива дуализам у нашем парничном поступку у погледу доказних средстава: 1. група, доказ чињенице, бива једино путем у закону искључиво и исцрпно набројаних доказних средстава „допуштених по овом закону" (§'373 у вези § 370 Гпп.) и 2. група, чињење вероватном једне чињеничне тврдње путем а.) свих доказних средстава допуштених по Гпп, и, б.) путем још и других неких средстава, која истина нису „доказна средства допуштена по овом закону", али ипак могу да пруже неку вероватноћу за тврдњу (нпр. изресци из новина, јемство на „поштену реч" и сл.). Ова разлика очитује се и у самој техници провођења ове две категорије доказних средстава. Док се извођење доказних средстава, набројаних таксативно у закону (прва група) има прво да фиксира доказним закључком, у ком ће се навести тачно спорне чињенице и доказна средства" и док је провођење ових доказа везано за „посебне прописе о доказном поступку" (§ 373 у в-. §-а 370 ин фине Гпп.); дотле за доказ вероватности (друга група) нема никаквих правила сем јединога да та средства имају да буду ликвидна, и да не вреди