Бранич

Мишљења Стручног савета по § 77 Зак. о заштити аут. права 495

штачког тела у дотичној материји стручни. С гледишта грађанског парничног поступка не могу, често, ти „стручњаци" из Стручног савета бити чак ни онај кадар људи из којег би се по § 449 Гпп. могли узети стручњаци за судско вештачење. Овде ћемо одмах да упозоримо како и § 447 и § 44*9 Гпп. изричито говоре за нашу тезу, тј. да Гпп. не познаје вештачење без судских вештака (тј. судски именованих и руковођених вештака); он до душе у тим §§-има познаје и признаје једну категорију таквих вештака, „који су јавно постављени за давање мишљења дотичне (извесне) врсте" али их сматра само као кандидате за именовање судским вештацима у конкретном спору, који имају првенство пред другима, али никако као такве чији ће се, ван суда дато, мишљење, мимоилазом прописа Гпп., примати као вештачки налаз и мишљење дакле као допуштено доказно средство. Ако игде, а оно би бар на овом месту (§§ 447 и 449) морао Гпп. да учини концесију §-у 77. Аут. закона, па да вештачком мишљењу Стручног савета при Министарству просвете пружи неку изузетну снагу или значај. Кад он то, из разумљивих узрока, није учинио, значи остао је бескомпромисно на својим основким принципима. Уверен сам да је горњим разлагањем довољно доказано да свако мишљење Стручног савета с гледишта принудно-правних прописа Гпп., с гледишта основног принципа усмености и непосредности и принципа диспозиције странака нема никакве доказне снаге; оно напросто није предвиђено ни једним прописом Гпп., али је у противности са свима, и то основним, прописима грађ. парн. поступка о ваљаности вештачког мишљења. Па ипак, ето, у пракси наше јудикатуре налазимо необично упорне аргументе којима и виши и највиши судови бране мишљења Стручног савета против приговора да им је од дана ступања на снагу новог Гпп. одзвонило. Тако нпр. у једном конкретном спору где је тужена страна оспоравала ваљаност вештачења путем добављања вештачког мишљења од стране Стручног савета при Министарству просвете, Апелациони суд у Београду у својој пресуди од 22. 2. 1940. Пл. 1223/38 одбацује овај приговор речима: „Што се тиче приговора истакнутог на данашњој расправи призивној, о томе, да мишљење Стручног савета не може бити меродавно за оцену питања, чију оцену садржи, јер да то мишљење није дато у поступку, како је то прописано прописима грађ. парничног поступка, који говори о вештачењу, Апелациони суд налази да је овај приговор неоснован са разлога што је овакво мишљење стручног савета изискано на основу § 77 зак о зашт. аут. права, који пропис није дерогиран прописима грађ. парничног поступка, јер се односи на специјалну материју, која није регулисана прописима грађ. парничнОг поступка — чл. 2 Увод. закона за грађ. парн. поступак. Према томе и предлог призиваоца да се одреди ново вештачење путем вештака, који би се узели из круга издавача, пошто је сувишан, те је услед тога и одбачен — § 371 Гпп." Поводом пак, ревизије против ове пресуде, која је тангирала