Бранич

„БР АН И Ч"

пред редевним парничним судом и биле су спорне. Тиме штс их је сад законодавац ставио у надлежност ванпарничног суда, он им није могао изменити суштину, ве^ су оне остале и даље у суштини спорне. 11 ) Према томе по ВП пред ванпарничним судсм расправљзју се и многе чисто спорне ствари. ВП је лимитативно одредио правне одношаје о којима ће решавати вгнпарнични суд и тиме је уједно одредио предмет одлуке ванпарничног суда о главнсј ствари. О том предмету, о том правном одношају ванпарнични суд мора да донесе своју одлуку макар исти био споран међу странкама. На пр. ВП је својим § 275 и ост. ставио у надлежност ванпарничних судова спорове око уређења међа. НајчешКи случај ће бити да Ке једна странка тврдити да међу треба уредити на једзн начин, док ће друга тврдити да је треба уредити на сасвим други начин. Дакле, питање како треба уредити међу је спорно, па ипа-к ^е ванпарнични' суд то питање сам решити, јер питање како треба уредити међу претставља предмет одлуке о главној ствари. Или, тражи се да отац даде •керки мираз. Отац може тврдити да ан није дужан да јој даде м.ираз или да га није дужан дати у траженом износу. Дакле, у оба случаја питање је између оца и ^ерке спорно. Али кзко је питање о обавези мираза и о износу тог мираза стављено по § 265 у вези §§ 1 и 263 ВП у надлежност ванпарцичног суда, и како оно претставља одлучивање о глазној ствари, ванпарнични суд мора о њему да донесе своју одлуку, макар да је оно спор'но. 12 ) У претходном одељку смо већ казали да спорна питања могу долазити отуда што су или оспорене ч;ињенице или што је спорнз правно извођење (оравно питање). Овде треба да истакнемо да је ванпарничн« суд дужан да главно питање реши, па било да је спорно само правно извођење или пак да су спорне чињенице из којих се изводи правно закључивање о глаитом питању. 13 ) Законодавац није у ВП ниједним општиул прописом (као што је чл. 2 т. 7 НП) 14 ) ограничио ванпаркични суд у доношењу одлуке о самој ствари. Постоје само два посебна прописа којима је закон у тсме ограничио ванпарнични суд. То су §§ 181/1 и 21 6/11 ВП. По § 1 81 /| ВП у случају кад ванбрачни отац призна очинство а не-Ке добровољно да плаћа свом ванбрачном детету алиментацију, вакпарнични суд је надлежан да одреди износ алиментације и да наложи ванбрачном оцу да је плаћа. У овом случају предмет одлуке о главној

11 ) Уколико је уопште би'ло могу+чно у Ср6мји> остварење неноих од ти* захтевз судским путем. 12 ) Наравно до изједначења ГЗ долази оаде у обзир примена чл. 27 УВП за територију Касационог суда у Београду, уколико се не би стало на становиште г. д-р Драг. Аранђелови^а да су родитељи и по срп. ГЗ дужни да ^ерки, даду мкраз ■и. спрему (В. д-р Аранђеловић: Неколико речи о миразу, апреми и удомљењу). 13 ) У претходном одељку видели смо да главно питање може бити спорно и због тога што је спорно какао оретходно правно питање. У овом одељку ми ћемо тај случај апстрадавати, те ћемо говорити само о глзвном питању, које је спорно из других разлога, а не због тога што је спорно претходно правно питање на коме се одлука о главној ствари оони.ва. 14 ) За који смо рекли да забрањује неспорном судиј^и решазање и оних главних питања (а не само претх!одних) која су му стављена у надлежност, само а«о тз питања постану спорна.