Браство

122 ЈУЖНЕ ГРАНИЦЕ ДУШАНОВА ЦАРСТВА

није преварпла. Рука Душанова шурака осигурала јој је опстанак у Валони и Канини, а удадба кћери Томајиде за Синишу, брата Душанова — и над осталим земљама деепотовине у Епиру, Етолији и Акарнанији до реке Фидари.

За тим је дошао ред на Тесалију и грчку Влашку, којима је завладао Душан 1347., и Млечићи похиташе да му честитају првих дана нове 1348. год., и да га замоле, да има на уму њихну тврђаву Фтелијо, на Трихерском пролазу.

Колико се може видети из овога кратког претледа, Душанова освајања на југоистоку и југозападу беху вођена у двојакој намери: да се Србији поврате земље, које јој краљ Милутин беше присвојио а Дечанеки изгубио; и да се на рачун размирица, што се јавише у грчком царству, придобије што штри обим и самосталнији државни положај.

Пред смрт Душанову далеке границе његовога царства почињаху на планини Отриву, одатле се спуштаху у Трихерски пролаз, Јегејско море и Солунски залив до утока Бистрице, па за тим се последњим брђанским ланцима савијале око солунске равни, и с планинеким низовима полуострва Халкидика пуштале се на Светогореку превлаку и Јеришки залив, у залив Рендински, Кавалеки, Лагос, Буру, до јужних Родопа, водомеђе Арди, Мести и јегејским притокама.

Овај големи простор јужних граница заузимале су и тада, као и данас, разне покрајине. Над северним крајем епиреке. деспотовине управлаху Душанов