Браство

>

УП

која је далеко од Срба. Никакве топлине, ничег што би се лепило за срце младића. А колико се учи у нашим школама — нарочито средњим и вишим, о дуж“ ностима грађана према својој отаџбини Где се уче Српчићи, унули Обилића, Синђелића, Рајића и других славних предака, да треба своју земљу више свега љубити, да треба бити спреман поднети за њу и њено блато на жртву не само своје приватне тековине, него ш сам живот, кад буде потребе“ Шта се чини да се одтаје друге врлине, потребне народном опстанку у мирно и ратно време“ Но неком скученом погледу на обравовање народа ми смо се навикли да но тражимо од школа ништа друго до знања, а по неком опет „научењачком“ погледу на историју Као науку, Ми очекујемо од историје Срба да нам само објасни извесне законе народног развића. Кад се са тако ниске или са тако високе тачке гледа на наше школе и њихов задатак, онда, разуме бе, сва она дела јунаштва, и пожртвовања у прошлости нашег племена постају споредна ствар, и за научног учитеља историја Срба, има толико или још мање важности него историја Маџара, Кинеза итд. Ту би требало да се угледамо на Французе, Немце, Италијане.

Па и касарне које сваке године примају толико хиљада младића неби требало да су само веџбаонице за окретање и послушност. Ми који не располажемо великим војеним контингентом треба пре него ико у Јевропи, ако ни из каквих других, Оно чисто из економеких разлога, да касарнску снагу каком располатати можемо увећамо тим, што ћемо у касарне унети поред