Браство

107

рити пред овим високим збором : какве жеље и потребе доведоше високо ти величанство међу нас '

Кантакузен : Моћни српски краљу, светла краљице и ви, прејасна српека господо! Знано вам је свима, како од неко доба гони несрећа свети престо великога Константина. Сваки дан доноси новога цара, а често и по два по три, те се отимљу о царство... Још за живота цара Андроника млађега, коме саму свему био десна рука, ја сам владао, као што вам је знано, пространом византијском царевином. Видећи по смрти његовој да нема снажне руке да прихвати крму државну, метнуо сам на се достојанство императорско , које ми је п припадало по праву мојих заслуга. Бог ми је сведок, прејасна српека господо, да ме на то није навела пука таштина, него чиста, жеља: да сачувам царевину од пропасти. Вртнувши на се тако велик терет, не нађох, на жалост, помоћи у грчких Романа, а по сам се видех доста слаб за тако толемо дело. И не остаде ми друго, него да дођем овамо вама и да заиштем помоћи у витешкога, мудрога, и моћнога краља српског.

Душан (достојанствено): Оветли царе! Двадесет и четири војводе, најчувенији јунаци у моме краљевству , стоје у свако доба спремни ва својом војском. Половина тих јунака готова је, на мој миг, да пође за тобом. Кажи, светли императоре, погодбе на које могу пристати, — па их води.

Кантакузен : Двојаке су, светли краљу, моје погодбе. Ако си вољан помоћи ми као пријатељ, све што освојим и својим вазовем — биће и твоје, Много

“