Браство

#19

казна, коју изрече гневно ерце синовље и снага моћи ми краљевске. Али се на моје чело удари белега незаслужене и заслужене клетве; на моју душу навали ве сав терет страшнота греха, да је тишти и притискује до на дно пакла; у моје срце увуче се најужаснији црв — грижа савести, те ми подгриза живот, трује душу, дању ми не да мира, ни ноћу жељенога санка !.... (Снажно) Па зар сам зато нагомилао на себе толики терет и страхоте, да допустим сад вама: да епутате и уништите моју мисао, чедо и творевину мога духа '%!.... Не! Тако ми великога Немање, тако ми костију славнога деде Милутина, тако ми вилнога Бога, то не ћете учинити за мога живота !.... Добро упамтите што ћу вам рећи: почевши од мене, све што у мојој краљевини живи, дише и постоји — мора ошти свакога тренутка спремно, да се жртвује нашој светој мајци Србији !.... Сад, господо, свак на своје место и на евоје дело ! Сви : Кивео краљ! (Разилазе се.)

ЗАВЕСА БРЗО ПАДА.