Браство

157

прелазити у Турску са задјевица пограничнијех, које су се од обје стране често понављале, и главе турске и српске мртве падале! —

Одреде дакле мјесто, гдје ће, и ноћ без мјесечине, када ће им предати ев. Арсенија. То је била велика тајна.

Та се тајна најпослије, као и свака, мало по мало открије, и Срби колашинеки одлуче, да не дају свеца из Довоље, док један жив тече.

То се је шаптало; али ве није у тврдо знало ни вјеровало.

Најпослије дође одређена ноћ, и јака чета: Морачана, Ровчана, Пипера и Бјелопавлића присше у Барице на лијевој страни Таре, да приме свеца.

Колашински су Срби, поред све невјерице, живо мотрили, да светац не буде предан.

Од један пут пукне глас по Колашину, како се Црногорци примичу ка Колапшну, да однесу св. Арсенија. На тај глас потрче Колашинци с оружјем у потјеру. Заставши Брђане на Барицама, бој се зачне !

Потурице колашинске, чувши бој и разабравши ради чега је: скоче и онл, и с оружјем дотрче у бој, да браве св. Арсенија од Јрногораца !

Било би веома интересно, кад би се могле знати њихове душевне унутрашње побуде за то.

Брђани су једни бјежали са свецем, а други заузимали бусије и били се с Колашинцима. Бој се прекине једва пред зору. Мртвијех и рањенијех било је од обје стране! Међу њима и неколике потурице.