Браство

230

И тако 28. Августа рано из јутра кренемо се преко поља правце ва источву страну, па по казевању сељака у девет сати стигнемо у један нов манастир, који истина називљу и „новим Нагоричем“, али се он зове ОЈабел. При манастиру имају лепе вове ћелије. Игуман је био врло добродутшан и красав човек. На моја питања о томе манастиру, он ми рече, да је на истом месту био старински манастир, који је подигао кнез Лазар, па како је пре 18 година пао» они су саградили на истом месту ову нову пркву. За тим на његов позив добро ручасмо, и онда ми показа хрисовуљу кнеза Лазара, коју је дао староме манастиру, кад га је подигао. Ту ми показа, где је Нагорич и куд ми ваља ићи, па настави причати, како се појавила нека нова секта, тако названи Блгари, који цепају варод од велике цркве цариградске и обрћу народ у Блтаре, па су, рече, били њих петорица дошли ва Велику Госпођу, да и ваш манастир св. кнеза Лазара поблтаре, али сам ја — вели прочитао народу ову хрисовуљу, и народ докопа тојаге, те их добро измлати и напуди: „Ми смо Срби и хоћемо да останемо Србима, а не као поп Нета у св. Прохеру (то он каже) за новце да издајемо нашу вародност |“ Он ми проприча, да у старом Нагоричу нема калуђера, него ту цркву опелужује поп Миловав. Због тога смислим, да одем у „стари“ Нагорич, па да се вратим у вече у дабел и да препишем повељу кнеза Лазара. Тако сам мислио, али ствар испадне друкчије, и тако ми остане непрепасана повеља кнеза Лазара, о којој до сада нигде ни-