Браство

135

ми доселили из сеничке нахије и то у брзо једни за другима, а оне су уз то одиве из истог села, — знају се дакле из детињства, и од кад ми је нана причала, да је тетка Стана из добре куће, да је њен отац био поп, да је био на гласу далеко изван своје парохије, да су му турске власти много пизмиле, и да је једне ноћи погинуо од насилвичке турске руке исто као и наш бабо, од тада је тетка Стана у мојим очима светитељка. Њен брат и муж су били исте судбине, а да би спасла свог јединца, она се придружила једном збегу и пребегла је с њим у Србију. Он је тада био још млад и нејак, с тога је сва брига око исхране и кућења била пала на њу. При таквом стању она нијс могла ни помишљати на го, да даје свог сина „на школе“. Требало је да живот буде његова школа, а она једини учитељ. А како је она сама волела и ценила школу! Ја се не сећам како ме је моја нана први пут у школу испратила, али никад нећу заборавити онај радосни осмех и онај усрдни олагослов, с којима ме је тетка Стана испратила, кад ме је први пут видела с букваром у руци на путу у школу. Мени још и сад звуче кроз уши њене материнске речи. „Учите, благо тетки, говорила је она мени и моме брату, па ће један ако Бог дау Ојеницу за учитеља. Благо Вемици, кад може да вас пошље у школу! Али уз нову науку чувајте стари образ!“ Сећајући се с неком особитом ра„дошћу често доцније овога тренутка, ја сам посте-

~