Браство

14

и караконџула, који те на сред пута из небуха узјашу, па ти не даду дисати. Колико једрине и мудрости у овом расуђивању !

Ми смо ђаци ишли сваке недеље и празника у цркзу. „Било то лети, било зими; био леп или рђав дан; било у цркви другог света са села и из града, или не, — тетка Стана није никад 1#30"стајала, а с њом је понајчешће био и Радован. Кад бих празником или недељом по подне ударио поред њихове куће, онда бих обично свратио на часак ма каквим послом, ако не ради чега другог а оно да кажем, да је Бод пас све здраво и добро, и да их је нана поздравила. У таквим приликама бих ја 'обично прекинуо причу, која се за тим завршивала кратко овим речима: „... И тако једни задоцнили а други рано сишли са бојишта, те тако за дуго срушили велику, сјајну и на далеко виђену српску царевину и изгубили и цара Лазара и Обилића“. Други пут је опет био говор о мајци Југовића. Тетка "Стана није могла да појми, да је мати таквих јунака могла бити тако слаба жена. „Ко гине за отаџбину и за свој народ, тај не гине, завршила је она, већ обесмрћава не само себе но и своје“... Другом опет приликом свратио сам био да је замолим, да се пред вече наврати мало до наше куће, јер је нана била нешто слаба. Било је то на сам Илин„дан, и ја сам се зачудио, кад у згради затекох Радовапа и тетка Стану око неког старог па ипак чистог мушког одела. На кошуљи и на џамадану су се примећавале старе капље брзи. То је у мени поја-