Браство

20

Радован је забринута лица причао брату на путу к судници, како му је у сну била дошла нека страшна орлушина, како је на његове очи извадила срце његове лиле, расцепила га на две половине, па једну бацила у Мораву, а другу однела у недоглед, тамо некуд пут Самаила.... А лила као опет жива, ади сва помодрела од бола и једа, па куне и виче. „Све можете учиннти са мном црни душмани. Али ће доћи час, кад ће вам се за све то мој Радован осветити“... Она то говори, а као мене и не види....

У судници је тога дана прочитана капетанова заповест, да се сви сељани, почев од навршене двадесет прве године попашу, и да се тај списак пошље „хитно“ среској власти ради даље употребе. Радовану је до рока недостајало још шест месеци, али кад је чуо, да књаз спрема војску против Турчина, онда он није никако хтео изостати иза својих осталих другова. И тако су тога дана записани и он и брат. Кад су се вратили из суднице, причао је брат, како га је одвраћао од пријављивања и како би можда у том био и успео, да се баш у том тренутку није нашао ћато, да чита, из новина, како херцеговачки усташи сатиру из дана у дан Турке. „Хоће, ако Бог да!“ узвикнуо је на то Радован „а ни Ибрахимова звезда неће још дуго сјати, ако на Радовану буде главе“.

За идућу недељу позвани су сви они, који су по општинама били записани, у Дивље поље. Тамо су раздате пушке и учињена је подела. Ра-