Браство

270

Од мира га забољела глава,

Па окрену двору бпијеломе,

Кад је дошо двору бијеломе,

Он дозивље своју стару мајку: „0 старице, моја мила мајко!

Простри, мајко, меко и широко,

Не ће бити дуго, ни за много —

Чини ми се хоћу умријети“. Стара мајка сина послушала,

Прострије му меко и широко.

Болан Јово у душеку паде,

Како паде, већ се не устаде. Глав долази Пејаковој Марл,

Да је њојзи Јово преминјо;

Па говори Пејакова Маре: Бога вама, свекру и свекрво!

Пушти те ме двору бијеломе,

Да ја видим остарелу мајку,

Е је мени мати на самрти“. Проговара свекар и свекрва: „Хајде збогом, наша мила ћерце,

У путу ти добра срећа била !“ Упути се Пејакова Маре,

Ал не иде виђет стару мајку,

Но долази двору Јованову,

Па дозивље Јованову мајку: „0, бога ти, Јованова мајко,

Ђе је теби челебија Јово:

Ђе ли су му пребијеле овце“ ЈГроговара Јованова мајка: