Браство

29

и ја отићи; заиста, никад нијесам примијенио оно народно предање тако строго као у овој прилици да: не ваља гледати с висока моста у мутну воду и с велике висине низ брдо. У таком страху припео сам се на врх кома Божићеког — Злоречког — и заиста мислим, да туда, прије наб није прошла нога човјечија, но да јамчим не могу јер ловци дивљијех коза гдје још по Комовима нијеву прошли, а и моји другови тако рекоше.

ПШризор с Комова описан је, а и врх овога Кома, Баван. Отале с врха мој покојни брат Милутин и Милић избацише по неколико метака из пиштоља. Еко пушчани тако је био страшан, као да се громови ломљаху, а ја сам за то вријеме доносио камење и бацао га у ону пукотину коју сам посматрао лежећи, јер несмијех близу ње да стојим. Пукотина ова види се дубоко докле свијетлост допире; но даље тамна је и невиди се па и звук од пада каменог нечује се кад право оде, тако је та пукотина право отишла у дубину далеко.

6 тога врха вишли смо на Штавну. Спуштање — силазак — а тако и пењати се на врх овога Кома са ове стране лако је, о чему сам на своме мјесту казао. Мени бијаху испуцале руке а и све лице прељушти ми се. Хране нам бијаше нестало. Овако уморни, но и гладни, ми евратисмо у један стан на Штавну гдје нас домаћин Никола Тајић и његова домаћица Сава добро угостише скорупом — кајмаком. — То бијаше за т ада срећна мајка са три сина ожењена: Радованом из првог дома, Иваном пи Радуном из дру-