Браство

Непобедних и сломљених,

Камо нас води тог жића смер:... Остаје л' човек и даље звер:... Има ли усуд и даљи циљ“...

Кад престаје јада изобиљ'...

Хоће ли дуго још владат мрак'... Просвете кад ће синути зрак... Одмекнут кад ће срца камена, Њихова згаснут злоба пламена:... Хоћу ли срећан икад још бит... У срећи своје све загрлит'..

И наћи мира животу свом,

Избећи тешки судбине слом':...“

Заблиста стан...

К'о укопан,

На месту јада, песник задивљен, Угледа појав, Богом оживљен: Заносно бајна, та лепоте цвет!... Песнику мома дође у сусрет... к'о пена бела морскијех вала, Нешумно, лако, пред њим је стала; Џа тихо, ко струја вира,

Умилним гласом зефира,

Прозбори мома:

„Пошла сам о'ма,

Чим зачух твојих вапаја јек; Послао вишњи мене је Бог,

Ја носим срдашцу твоме лек, Лишавам бола те немилог!... Сигуран лек је мој:

Са чела брише зној,

Сужава грешну жуд,

Са срца скида студ;