Браство

11

Милена

Тако ти Бога, славе, имена !

Ох, кажи деда, својој снаици,

Хоће л' и Зоран с друштвом граници Марко

Умир' се, чедо, немој јадати,

Немој у нове елутње падати !

Па ако иде! — Тешто.... нек: иде,

Нек' старом оцу људи завиде :

Џет је синова, што им с' радов'о,

Српскоме роду вољно даров'о !...

Милена. Ох, немој тако, деда, зборити, Немој ми душу јадом морити !... Хоће л' Србија мањом постати, Ако ће Зоран дома остати

Марко (с прекором) Не зборп тако, жено манита, Зар неће твоја једра ланипта, Црвенет онда — чујеш, Милена, Кад за њим проспу ружна имена, Кад рекну други: ми смо с' борили, Крај нас се громки јеци хорили, Пуцале пушке —- топ је грувао, А твој је Зоран кућу чувао !

Милена (болно јеца) Ах, хоће, хоће !

Марко (наставља)

дар не би стидом образ. горео, Кад би те други 'вако корео: Твог војна твоје сузе дирнуше,