Браство

Ае 5

5

ПИРА РК ОЈ | У 17. А

чи

30!

Сувременици ове крваве игре, која је те године одиграта у „гордоме граду“ Нишу, доста криве тадањет владику — Грка — (чије име нећу за сад овде помињати јер је још по несрећи жив, недостојног наследника владике мученика Мелентија, који је борећи се за „крст часни“ и слободу свог угњетеног народа обешен 1520 год. — и с правом му пребацују што се онако нехришћански понашао у тим ужасним тренутцима, који снађоше његову „паству“. Он, као „царски већил“, могао јеа и требао је да се заузме за своју паству, која се неправедно гони и сатире само за то, да се угоди ћеифу и самовољи неколицине турских готована и глобаџија, или да се утре пут пропаганди две антисриске странке, које су тада у Нишу постојале. Но „смирени саслужитељ Божијег престола“, без икаквог зазора и протеста благосиљао је Садразамове пресуде, кад је требало кога свештеника или мирјанина обесити. Ни чим није дао знака свога нерасположења и негодовања, противу неправедних и тиранских поступака ондашњих турских силника и Бугарских осветника, који су помоћу Садразамове силе и власти вршили освету над невиним српским свештеницима и осталим виђенијим Србима. Седам свештеника обешено је тада пред очима свога владике, који је сваком — ваљда ради очинске утехе при последњем часу — под вешалима ножицама стригао браду и косу с главе, а погледима својим пратио, како се на вешала пењу ови мученици за веру и слободу свога измученог и напаћеног народа. Но поред тога, овај је владика, покупио у својој дијецези све српске писмене споменике, и однео их собом, те је тиме учинио грдне штете Српству.