Браство

и оу МЕ А ДО СЗО Ма ДРАВА ЕНИ ИЕ с3 у Ви а И а НЕ ; у џ '.

302

Турски сејмени били су се размилили на све стране по Нишком пашалуку, хватајући једног по једног угледнијег Србина, које су махом везиване и оковане доводили Садразаму у Ниш, где их је очеиквала и напред спремљена ужасна пресуда на — вешала. Страшније и ужасније дане Ниш није запамтио. Са освитком сваког дана, освитале су и нове жртве. „Тавна чаршија“, била је искићена обешеним лешевима јадних Срба. Ко год је доведен у Ниш, није се враћао више кући својој, но или је обешен, или послат у „сургун“. Број обешених био је тако велики, да су сахрањивати на нарочито место, које се после прозва „гробље обешених“. Страх и ужас беше овладао свуда такав, да се одавна није запамтио. Нико није био сигуран ни за један тренутак са својим животом, 60јећи се да га сејмени не отерају Садразаму у Ниш.

О доласку Садразамовом дознао је одмах и мој отац Чавдар — прича баба Јаглика. — Ја сам била тада удата. Муж ми беше отишао у планину ко стоци, а у кући нисмо више никог имали, до нас двоје, ија одем оцу да преноћим. У вече смо сви вечерали заједно. Ми млађи легнемо, а он оста седећи на столчици поред ватре. Имало је три сахата у ноћ кад пси залајаше сграшно. Мој отад дочепа пушку по средини, изађе у авлију, привикну ва псе који одмах заћуташе.

Јеси ли жив брате Стојане% чух где га неко запита крупним гласом.

Жив сам, — рече он, и пољубише се. Обојица уђоше у кућу и седоше поред ватре. Онај човек сијаше се сав у срми, а беше наоружан до зуба. То беше друг мога оца из првог устанка који је подједнако са њим страдао.

ти 4,

У

74)