Браство

Дуго ти чекал' до страшног суда, Зар одмах да те нахрани црв:!... А. змија рече:

„Свирепе људске пакости « Отровни ја сам плод,

Грдила, греха и страсти,

Силни сам водовод...

Чедо сам злобе. и црна пакла, Милости немам, но само зла,

Убијам веру, обарам нал,

Зовем: ве: глад |.“

То рече неман, па у ковитлац

Вртећи телом одлете етрв;

Стражару јадпом следи с' на пречад, Мозак и крв!...

Још виде само као кроз маглу,

Где неман оде у песников сган; Заклопи за тим промрзле очи...

На снег се сруши... у вечни сан!...

Бр

Кроз тмину ноћну, у малом стану, Заспале деце чује се дах;

Главу је сваком чисту, опрану, Материн уздах љубио плах!... Уз недра мајке сневаху тио... Анђели мали, тај божји дар, Љупко се смеши образ им мио, Свеглуца на њем невини жар... Ох дивне. среће !...

И нема веће,

Но мајчин чпо што ствара мар; Кад нега мајке уклања стид,

На месту своме свака је ствар,