Браство

2455.

— Не зна се то, одговори Петроније, рукова се са Јованом, па оде.

Јован, оставши сам, повечера што је имао, па легне спавати. Али не мога заспати за дуго, размишљајући о богаству, које ће у ортаклуку с Петронијем стећи. Тако, у мислима, превари га на послетку и сан, и он заспи као заклан.

Кад буде око по ноћи, тргне се Јован из сна и почне ослушкивати. Поред куће му, водио је друм, и он чује, како тим друмом — сада, у недоба јуре некаква кола, да се од њихове тутњаве земља, тресе; Фрчу неки бесни коњи и прште пушке, као громови; а од силних песама пи свирала, Јовану готово уши да заглуну. На махове из све те ларме вачује се, како неко по сватовеки узвикује: Ујујују!

Јован помисли, да то није каква свадба задоцнила и би му криво, што баш ноћас пролази поред његове куће и не да му мирно спавати, кад му и онако треба зором рано ранити.

У који тренут он то помисли, а некакав крупан глас, из оних сватова с поља, надвика целу уку буку, свирку и певанку, да га и Јован, лежећи у постељу, лепо чу:

— Оооој!.... сватовини!.... стани, стооој!....

И цео урнебес на један пут се стиша.

— Шта је! одазва му се други гласе.

— Стојте! викао је опет онај први. Сломи се точак под кумовским колима, па дај, помозимо, да се оправи!

Сад је била мртва тишина и чуло се лепо, како неколицина, тамо на пољу, међ сватовима, вапињу из све снаге и под некаквим теретом чу, нешто се помера и пуцкара, баш као кад се кола издижу.

— Нема ту помоћи! рече међу њима неко.