Браство

329

се не одају никаквоме несташлуку и лакомислености, него стрпљиво сносе све и мирно се одају своме послу. У нашој школи нема казни. Сва су дисциплинска средства: поука, савет, опомена, укор и — у крајњем случају, али веома ретко — забрана долажења у школу.

Тако, господо, ми у мраку отимамо од мрака један велики број омладине српске баш из оних крајева, у којима је просвета најређа, а најпотребнија. Јер се нама чини, да без школа и просвете пре може бити срце српскога народа, Шумадија, него периферија његова, где је он у додпру с туђином и у опасности да се изгуби.

И ако је ово севаџ, задужбина или доброчин"ство, онда је ово највеће доброчинство. Јер, ако је доброчинство чинити добро појединцима, онда је много веће чинити народу своме; а највеће је, кад се ово двоје овако споји, да се чини добро и појединцима и народу своме. Народна мудрост вели: „„(ва пут помаже, ко на време помаже“....

А, ако је доброчинство „гладнога нахранити, жеднога напојити, голога преодети и босога преобути......“ онда је сто пута веће доброчинство „слепоме дати вида“. А то, ви знате да чини школа, Школа отвара очи. Она даје вид. Она упознаје са светом и животом, са правима и дужностима у њему. Она упућује како ће часно и поштено да се живи у њему. Она подиже; она оживљава; она оспособљава за живот... А нашим ученицима било би доста само да науче да читају, пишу и рачунају, па већ да имају за шта да благодаре.

(' тога, господо, ми држимо, да имамо пуно разлога да пожелимо не само овој нашој скромној школи дуг живот и сваки напредак, него да се оваке