Браство

341

учио код својега деде у Светоме Аранђелу. Од њего-

вих ђака, опет, кад изуче Часловац, Псалтир, Месецослов, разумевати и остале црквенске књиге и певати гласове у цркви о празницима, постајали су по другим местима учитељи или „даскали“, како их „по грчки“ називаху. У млада срца ових младића — јер су онда у школу долазили махом одрасли младићи — усађиваше Марко идеју српску, ослобођење и уједињење Српства ; буђаше свест о братској заједници, и јуначки плам српски, јер је знао, да на њима свет остаје — да су они „сб народна“, којом ваља цео народ да се осоли и окрепи.

Марко се бавио и „народном лекаријом“, те му је ради тога многи свет долазио, а и он је често · путовао по народу више ради поуке и проповедања српске идеје но ради самога лечења, јер му то даваше згодне прилике, да му долазе на састанке и договоре виђенији људи из народа, аи он њима да, одлази кад је за то потреба била, а дато Турцима и не пада у очи. Са тога лечења звали су Марка, поред „даскал“, још и „доктором“, који су му надимци до смрти остали.

Путујући тако по народу, Марко стекне добар глас и поштовање код народа, и упозна се са првим људма у „Морави“, „Нишави“ и „Заплању“. Као такви помињу се: Милоје „Јовановић, из Каменице; Стојан Чавдар п Никола Срндак, из Заплања; Китка Н., из Вељег Поља, и Стојан Н. из Церја, који су били народни вођи сваки у својем крају. С њима се Марко највише договарао и радио на ослобођењу и придружењу и онога краја кнез-Милошевој Кнежини. Често су писали кнезу Милошу. о народним жељама и о зулумима турским, који се чињаху над народом.