Браство

= | 343

Маџара“, 18948. год., и деда Миљко, из Попшице, и овде се била испољила стара српска мана, проклета неслога, те испрва сви не пристајаху на добар савет кнеза Милоша. Милоје, из Каменице, и још неки уза њ били су противни да се устанак одлаже, јер могу Турци како ствар прокљувати и осујетити; Марко, Срндак, п други, били су за то, да се ваља држати савета кнежева, јер сами не могу ништа учинити, а он им, код таквих својих неприлика, не може помоћ послати. Најзад је, веле, и Милоје пристао на то, и ствар се устанка стиша за неко време.

Покупљени новац од народа за устанак предаду на чување једном сељаку из Горњих Матеје_ ваца, који је после тај новац затајио, а људима, казао да га је послао кнезу Милошу у Србију. На једном листу · „Пентикостара“ у манастиру Св. Јовану код Г. Матејеваца, Марко је кришом записао име тога човека, колико и на који циљ му је дат тај новац. Пре 6—" година о овоме новцу писато је у политичком листу „Слободи“ у Нишу, и власт је нешто предузимала по тој ствари, али до каквих је ресултата дошла, нисам могао сазнати.

Годину дана после тога у Србији се изменише прилике. Кнез Милош, опхрван са свих страна непријатељима, и са стране и у земљи, мораде чаки отаџбину своју напустити и уклонити се са политичке позорнице у Србији, а старешинство над земљом, Форме рада, би предато његову старијем сину, болну Милану, 1. јуна 1889. Сад приређивачи овога устанка изгубише сваку наду на помоћ из Србије, а турско тиранство и беснило превршиваше сваку меру. С тога Милоје са свога гледишта претеже: „мјешина се гријеха препуни“, и народно стрпљење нађе одушке у устанку 6. априла 1941.