Браство

31

менти, који је славио Петковдан, метао је о Бадњем дану и бадњак на ватру, исто онако као и Срби. Око пет часова по подне праћен још и учитељем из Доње Речице кретох се за Велику Плану. Уз пут свратисмо у Горњу Речицу, да видим изнад ње некакву стару црквину. — То је остатак од некаквог слабог темеља црквеног, на левој страни реке Речице, за који народ вели, да- је од цркве Св. Петке. Дужина цркве са дубином олтара износи

7.710 мет. а ширина 4.67 мет. — Народ се овде скупља сваког младог петка, да у молитви помоћи тражи. — У олтару сам видео један пободени стуб

од простог камена, који изгледа да је био нога на средини часне трпезе. На ову су црквину народу, кад се овде после рата довели, указали Арнаути. „Треба да знате“, говорили су им, „да ту и ту имате стару богомољу.“ Пре нису хтели казати,и ако је у Горњој Речици било неколико српских породица. — Место где је ова црквина необично је лепо. Између два брега питома ливада, поред које тече бистра Речица, чисто ти нуди да се на њу простреш колики си дуг, па да се у вечерњој прохладници напајаш свежином, коју само на оваквим местима можеш наћи. Али посао не допушта ни да седнеш, а камо ли да се одмориш. жКуриш напред.

Пролазећи преко лепих шумовитих огранака Јастрепца, уживајући у вечерњој милини питоме горе, у први мрак бесмо у Беликој Плани.

Пред сеоском кафаном застадосмо неколико људи. Ту застасмо и месног свештеника, који ме својим јуначким растом, оком и погледом, својим густим обрвама и свим својим изгледом подсети на јунаке народних песама. То је Марко Поповић, свештеник плански, родом Пећанац. Од природе одарен бистрином, —- и ко би се надао: питомином и бла-