Браство

да је том приликом заборавио у њих једну гвоздену синију, која се још чува. — Стојковићи, пре но што су се поарнаутили славили су Бурђев-дан. Фиса су Крснићи. Њихова је мајка Стевана умрла као хришћанка, не хтевши променити веру. Синови су је сахранили у Дечанима. — Стојковићи су преврнули вером због зулума. Притиснути зулумима, хтели су да се иселе, али су тражили тако добро место, као што је Бућане. Такво место нађу у селу Истоку у пећској нахији, али се не иселе, већ се потурче.

На овом месту хоћу да поменем и једну причу о постанку Арнаута, коју ми је казао г. Светислав Марић учитељ, а њему ју је казивао пре неколико тодина у Прокупљу некакав Арнаутин, старац од 80 година.

Старац је овако казивао: У старо време погреши нешто у Шаму један младић од царске породице. Грешка је била тако велика, да је морао бежати. Бежећи дође у Ђаковицу. Ту се прибије у једног Србина, да служи. Као елуга одликовао се вредноћом, и врло се допадне своме господару, те овај намисли да му да своју јединицу кћер за жену, само ако промени веру. Ну елуга оста сталан у својој вери. Србину буде жао такве прилике, те му даде своју кћер, и ако оста мухамеданац, али с том погодбом, да им мушка деца буду мусломанске вере, а женска, хришћанске. Свога зета назове Арнабут, што значи арбанашким језиком: сталан, чврст, упоран. Од његова мушкога порода постану Арнаути мухамеданци, а од женскога Арнаути католици.

У Плани сам видео еинђелију попа Миленка, Впријевића од 8. октобра 1845. г., која му је дата

(кумановског округа), Умро је у почетку 1880. г.< (стр. 75.). Казивање попа Марка о смрти Х. Захарије је по причању, по томе неверно.