Браство

овај свет.“ Садања црквица зове се (Св. Јован (26. _ јуна). Обновио ју је неки Кивадин „из Ниша. За време рата, веле, чувао је ту стражу, па се зарекао, да направи цркву ако остане жив.

На Комњизи нисам могао запазити никаквих темеља нити остатака од града, и ако јој по положају личи да има на себи град. Али сам видео нешто мало окамењеног малтера и једну половину велике цигле, чија дужина износи 0,33 мет.

Видео сам и Шупаљ Камен на Комњиги, који помиње и г. Милићевић. То су два камена наслоњена горњим својим деловима један на другп, а доле су растављени, да се може између њих провући. Ту се провлаче болесници, надајући се да ће им то помоћи. На гранчицама око Шупља Камена невољни вешају крпе'или пешкир или чарапе. И за време“ Турака долазило се овом камену. Зову га још и Лекован Камен.

На, југо-западној страни Комњиге казују некакву стару, већ уништену, црквину, али је ја не видех.

Са Комњиге је непеказано леп изглед на све стране. Са ње се најлепше види Курвин-град, и одатле га је најзгодније снимати.

Са Комњиге, пребродивши Топлицу, дођосмо у Кочане.

Кочане је на лесковачком друму, између Лесковца п Прокупља, за по сахата удаљено од Мораве. У Кочану не запазих ничега што би спадало у оквир мога бележења. Оно носи тип свију оних села, која су у долинама, а кроз која или близу којих је жив пролаз. Ту су и трагови из старине уништени, и предање је мртво. И ако народ овде казује своје старо становање, том се казивању не може велика пажња поклонити. То исто казују скоро сва села