Браство

305

Коста није остао скрштених руку. Одрастао у вредној српској кући, није се стидео рада. Продавао је бозу, салеп по Београду, за тим по Русији, Германији и Аустрији. После неколико година врати се опет у Београд са стеченим новцем и отвори радњу с пок. Михаилом Костићем „Албанезом“. За тим отвори радњу сам на своје име у гостионици „Балкан“ на Теразијама.

Поштење, искреност, доброта, скромност, штедња у радњи чинише те Коста из дана у дан све више напредоваше. Али се такође све више одушевљаваше бујним одушевљењем за рат, за ослобођење — ондашњим веровањем у победу младе Кнежевине над „трулом“ Турском.

С таквим одушевљењем поздрави Шуменковић и бомбардовање Београда.

Наоружан сам, наоружа и своје момке, и пође с њима на барикаде. Свуда стизаше да буде међу првима — жељан судара, жељан освете. На барикадама падаше му у очи један младић са својега одушевљења, са своје одважности.

Бомбардовање не изазва истина онај рат, који Коста очекиваше, али се оно сматраше за претечу скороме ослобођењу и уједињењу.

Пок. Коста живећи у слободној Србији непрестајаше мислити о своме неслободноме крају. Осећао је много, желео је и хтео много, али не знађаше начина, не имађаше кога да га разуме, да га упути.

У том се врати из Русије с наука Милош С. Милојевић и отпоче свој патриотски рад. Шуменковић оде к њему. Како се изненади и обрадова, кад у Милојевићу познаде онога одушевљена младића с барикада!... Оно што је Коста одавно тражио, за чим је годинама жудео, једва нађеу овоме необичном Србину Милошу С. Милојевићу.!

' Доцније је Милојевић постао кум Шуменковићу. Многе песме из Костина краја, које је Милојевић штампао у својим књигама „Песме и обичаји“, записао је по казивању Костине жене Петкане.

БРАСТВО 20