Браство

310

И бранио се и држао Боровац и очувао се Српству онда, кад је, после ратова с Турском, Србија била као дигла руке од рада у неослобођеним крајевима и вратила се својим унутрашњим пословима, те су хитри Бугари у то глухо доба могли лако да заузму све напуштене позиције срп-

ске. Очувао се Боровац, очувала се и његова околна села и дан дањи, јер је тамо допирала и реч и помоћ пок. Косте ; јер се при сваком важнијем одлучивању застајало : „Да питамо најпре нашега Шуменковића у Београду“.

Ето какав је био пок. Коста у мирно доба.

И овакав човек, овакав Србин, на прагу своје седамдесете године оболе а ноћу 17. новембра ове године испусти своју побожну, племениту српску душу.

Побожну душу! — Јер он у истини бејаше побожан човек, и такав остаде до краја живота, насупрот нашој просвећеној равнодушности, која му могаше само уздахе отимати али не могаше га и поколебати.

Ах, како он за свако добро, за сваки осмех среће захваљиваше Богу срдачно: „Велики Боже! хвала ти!...“ Како сваку недаћу, сваки удар судбине дочекиваше мирно, предано Богу: „Божја воља !... хвала Богу!“

Зато он беше племените душе. Његова рука само добра чињаше. Дом његов, прави српски дом, бејаше вазда отворен невољнима и страдалницима, нарочито из Старе Србије, а нико не излажаше неутешен, непомогнут.

Он сам неписмен — помагаше писмене, прилагаше на просвету; он сам неучен — помагаше учене у радовима њиховим. Докле смо се ми смејали Милојевићевим погледима, исмевали Милојевићеве радове — пок. Коста вероваше, да су ти погледи правилни, да Милојевић и боље и даље види; па зато бејаше вазда уз њега са својом при-