Браство
61
Та је борба била одмах узела необично оштар облик, и добила је свога израза у устанку против централне власти у неким крајевима Србије (1883 год). После тога као да је све пошло суноврат.
Кад је Бугарска присајединила себи Источну Румелију, краљ Милан, бојећи се оправдано сувише велике снаге Бугарске, а по наговору Аустрије, заратио је на Бугарску (1885 год.), али је српска војска на Сливници била потучена. Услед тога су се унутрашње прилике у Србији знатно погоршале и борба између противних политичких група постала је још већа. Кад је краљ Милан видео да се не може борити са слободоумним елементима у земљи, он је 1888 год. израдио врло слободоуман Устав, па је одмах после тога (1889 год.) дао оставку на престо.
Али су тек онда почеле политичке борбе и теревенке, које је немило и помињати. Бесомучне партиске борбе, промене, нагле брзе и изненадне, министарстава и режима, скандали у двору и владалачкој породици, доношење и укидање Устава, преки судови итд. — то су била факта, којима је испуњена историја Србије у последњој десетини 19 и првим годинама 20 века. И због тога је Србија у то до доба сматрана за пропалу земљу и за државу без будућности.
Али је Србија у то доба ван те спољне, видљиве, ружне историје, коју је свет знао и по којој је о њој судио, имала и другу своју историју, унутрашњу, невидљиву, за коју нико није знао, а која је велика и светла. То је историја Ратвик националне и државне идеје.
Догаћаји од Берлинског конгреса оставили су јак утисак и дубок траг на генерацијама, које су пристизале. Сви су видели да и држава и народ иду суноврат у пропаст. Очекавало се да ће се убрзо решавати велика и важна животна питања, а Србија је била разривена, неспремна, слаба. Требало је отрести се свега што је сметало развитку, што је спутавало, требало је забацити сва споредна, безначајна питања и спремати се за решавање великих националних проблема. У целом Српском Народу, а особито у Србији, пристигла је почетком 20 века нова генерација, одрасла у срамоти, беди, невољи и борбама, очеличена у несрећама народним и државним. То је била Нова Србија, коју нико није знао и која је због тога изненадила цео свет. То је Србија пуна снаге и живота, која је у несебичној љубави и преданости човечанским и народним идеалима жртвовала све. То је Србија сељака и интелектуалца, која је поштено послужила човечанству и југословенском народу, и која је својим радом, својом борбом и својим жртвама највише допринела да се створи нова држава Срба, Хрвата
и Словенаца. Ст. Станојевић