Братство

__- 102

Послије ратова био је 1277, и 1880. посланик у Народној Скупштини, чувар кључа државне зграде у којој је чуван прибор за израду државних обвезница новчане вриједности.

Вршио је разне црквене и политичке мисије, Као редовни члан и потпредсједник Просвјетног Савјета, коју је дужност вршио од 1584. до 1886. год., пензионисан је, што је гласао послије сливничке недаће "за опозицију.

| Управљао је епархијом жичком 1889. године, а одмах затим повјерена му је Иаа новог закона о црквеним властима.

Књижевни је рад Нићифора Дучића обилат. Радио је на српској књизи пуних четрдесет година. Године 1869. изабран је за члана Српског Ученог Друштва, а 1892. за члана Српске Краљевске Акаде- . мије. Написао је многе научне чланке, монографије, историјске радове и Историју Српске Цркве.

Дучић је спужио своме народу: Крстом, мачем и пером.

Умро је у Београду 21. фебруара 1900. |

Вршећи помен овоме великом покојнику, истичемо нашој омладини овај лијепи примјер самопрегоревања и служења своме народу. Као свештеник, као културни и просвјетни раденик, као борац за ослобођење Нићифор Дучић увијек је био спреман да се жртвује за свој народ. То најбоље показује Његово писмо упућено Министру Војном год. 1885., у коме он старац, коме је преко 50 година моли, да га уврсте " у ред бораца, јер осјећа да је рат судбоносан.

„Не тражим, Господине Министре“, пише Дучић, „Никакве команде ни старјешинства него желим као прост војник да се ОИ за Краља, Вјеру и ОтаПотом -

Јунаштво Нићифора Дучића.

У своме говору на свечаном скупу Српске Краљевске Академије 22. априла 1901. год. рекао је председник Академије генерал Јован Мишковић о јунаштву Нићифора Дучића ово: 24. јула 1876. год. пре подне, по налогу команданта

~ = = =