Братство

Ј

= 156 —

сам узео новац и дао своју реч, да се нећу Богу молити, док сам жив, — Док је тако мислио, обузе га неки непријатан осећај. Он пође кући својој жени и исприча јој, шта му се догодило. · |

— Јоване, рече она, то је сигурно био ђаво. Продао си себе за дукат ђаволу.

То порази бедног човека толико да није знао шта да ради; мислио је само о том, како је себе продао ђаволу за паре и како ће наскоро путовати у пакао. Он почне долазити редовно у пркву, на службе

Божије, а не остављаше га мисао, да му то неће по- ·

моћи; јер, продао је себе ђаволу. Разбоље се сиромах озбиљно, тело му ослаби, од бојазни и страха који га је мучио.

Приликом једне вечерње у цркви отворише му се очи и препозна свештеника, да је то онај човек што му је дао дукат. Вероватно је и свештеник њега приметио, јер је тумачио изреку из еванђеља. „Каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди» (Марк. 8, 36). Проповедник говораше, како позна неког човека, који је продао своју душу за дукат. — Бедни човек прогура се напред, паде на кољена: пред њим и завика: — Узмите га опет, ево Вам га! ј

— Па Ви сте казали, да се нећете никад Богу молити, ако Вам дадем дукат, — рече свештеник; дакле хоћете да се молите Богу»

— О да, дао бих цео свет, само да се смем опет МОЛИТИ ! |

Тај човек беше права будала, што је продао за дукат своју душу, али има међу вама још горих будала. Јер ти никад не добише дукат а не моле се Богу; ти ваљада хоће да остану такви и да сиђу у пакао, јер никад не потражише Бога.

(С немачког Ш)). Ч. Спурџон.