Братство

=— 156 —

и посту, да подсетимо нашу омладину на подвиге у прошлости. Време, у коме живимо, озбиљно је и судбоносно за наш народ. Од омладине траже се данас много више самопрегоревања и жртвовања. Народ, који је све своје основао на вери, не сме заборављати на верско васпитање своје омладине.

ое299)

Како је умро. Достојевски.

"По учењу великога руског филозофа Достојевскога само је Христова наука кадра, да ојача човјека у борби против зла, да уклони неправду међу људима и да донесе човјеку душевни мир и задовољство. Ова моћ долази Христовој науци само од племенитих осјећаја, што их је Бог дао људској души. Социјалне науке према томе — нешто су више основане иа разуму а мање на осјећају не могу у сређивању људскога друштва постићи никада оно, што ће постићи Христова наука. »Да некоме и успије, да ми и математички докаже неисправност Христове науке, ја ћу се ипак чврсто држати Христове

науке«, — Каже Достојевски у својим дјелима, јер је свјестан_

да држећи се Христове науке иде чистим и правим путем.

Ова јака вјера у истинитост Христове науке, није оставила Достојевскога ни на његовој самртној постељи, кад је полазио Богу на истину.

Ево кратког описа његове смрти, како је приказује његова кћер Љуба:

Била је недјеља 25. јануара 1881. кад је Достојевски, који је тада био прешао 59. год. живота, први пут бацио крв из прса. Другога дана било му је у почетку добро, но у вече тога дана бацио је опет крв. Трећега дана био је. Достојевски врло слаб, а ноћ врло немирна. Четвртога дана осјетио је, да му се примиче крај, па је — као што је то чинио увијек у тешким данима свога живота — затражио Св. Писмо, исту ону књигу, која му је била вјерни пратилац, док је био робијаш у Сибиру и замолио је своју жену, да отвори коју било страницу Св. Писма и да му чита. Задржавајући тешко сузе читаше му жена ово: »Али Јован рече: заиста треба да Ти мене крстиш, а Ти долазиш к мени. — Рече Исус: Не задржавај ме! На нама је, да се испуни свака правда». — Слушајући то, Достојевски се један часак замисли а онда рече жени: »Јеси ли чулаг Не задржавај ме! Мој је сат дошао, ја морам умријети«. Затим је затражио свештеника, исповједио се и причестио, позвао своју дјецу к себи, узео им њихове ручице у своје руку и замолио жену, да још једном узме Св. Писмо и да чита причу о изгубљеном сину. Затворених очију, које ће час касније да се и за увијек угасну, слушао је Достојевски читање, а када је читање било готово, рекао је слабим, самртним гласом ово;