Братство

30 —

Вишеславцев о Соловјеву.

Професор Е П. Вишеславцев у својој речи: »Владимир Соловјев и Платон« рекао је следеће: »В. Соловјев јавља се као типични представник источног хришћанства, које смо при= мили од Грка. То се манифестује у његовом богословљу, у његовој филозофији, његовој мистици, и у његовом односу према другим конфесијама: не може се схватити његов практични однос према католичанству, ако се нема у виду, да је он обузет идејом свејединства и православном идејом васељенске саборности. Следећи најугледније црквене оце, следећи Дионисија Ареопагита и Максима Исповедника, Соловјев ступа на пут Платонизма. Платон предодређује сав пут, сав метод његове филозофије, сву његову љубав према Софији. На крају свога живота он је ставио себи у задатак да да руској филозофској _ мисли Платона, како је то учинио Шлајермахер за Германију. У целокупној светској филозофији Платон се јавља као једин- | ствено сједињење три потенције духа: дијалектичког генија, поетског талента и мистичке надарености. У тој синтези дарова · Соловјев је конгенијалан Платону; изнад тога, Платону је конгенијална руска душа. Да је тако, доказ је Достојевски са својим трагичним генијем, дијалектичним талентом и мистичном озареношћу. Напротив, латински гениј католичанства мање је од свега конгенијалан Платону. Њега инспирише Аристотел, својим интелектуално-аналитичним талентом, лишеним сваке поезије и мистике, својим »Евклидовим умом«. Логика Аристотела и интелектуално- аналитички гениј римских правника определили су карактер католичке теологије — њезину статичност, крајност, апсолутност решења, јуридизам. (теорија искупљења), примирење формалних разграничења. За њу остаје увек карактеристично потпуно несхваћање дијалектике, са њезиним апоријама, нијансама и током, са њезиним свејединством и саборношћу; и даље — подозриви однос према мистици, која се ставља под надзор инквизиције и »директора савести«.

Све то понајвише противречи духу Соловјева, који влада, најпосле, методама западно европске мисли, као научник и филозоф, но који се опредељује свакако утицајима истока: сирским гнозисом, Индијом, новоплатонизмом и источним оцима цркве. |

Никада не би могло католичанство поднети мистику »Софије«. Да је Соловјев заиста прешао у католичанство, он би тамо занавек остао стран. Онако исто као што су остали страни католичанству Скот Ериуген, Никола Кузански и Мај= стер Екехагард. -

Оригинално православље Соловјева — најбоље се доказује његовим последњим генијалним делом: Приповетком 0