Братство

је свемоћни Бог послао свога Сина да научи људе правој истини (гл. 7). А: мисију, личност и дјело Спаситеља и Оснивача цркве писац оцртава ·

_ ___ _ __ 92

= = - – 5 —_ =

је домовина, а свака домовина као каква туђа земља. Жене

се као и сви, рађају дјецу; али не бацају оно што роде. Трпезу постављају заједничку свима, али не и постељу. Они су у тијелу, али не живе по тијелу. Бораве на земљи, али су држављани на небу. Покоравају се постојећим законима, али

својим животом надмашују законе. Воле све, а бивају прого=

њени од свију. Не познају их, али их илак осуђују. убијају

их, али их тако оживљавају. Сиромашни су, али многе обогате.

У свему оскудијевају, али ипак свега имају у обиљу. Презиру их, али се они тим презирањем величају. Опадају их, али се

они ипак покажу правим. Њих грде, а они благосиљају. Њима

_ се ругају, а они одају поштовање. И ако чине добро, њих

кажњавају као злочинце. Кад их кажњавају (смрћу), они се

"радују као да им се даје живот. Јудеји их побијају као људе

другога племена, а незнабошци их прогоне, али ти што их

мрзе не могу навести никаква разлога свом непријатељству.

МГ“ Једноставно речено, што је душа у тијелу, то су хришћани у свијету. По свима дијеловима тијела душа је ра-

ширена, и хришћани су (расути) по државама свијета. Душа,

истина, пребива у тијелу, али није од тијела; и хришћани станују у свијету, али нијесу од овога свијета. Невидљиво је

износи разлоге, зашто Хришћани не поштују незнабожачке богове. Њихови- богови нису ништа друго до мртва и неосјећајна бића, која човјек здраве памети не може поштовати (гл. 2). Ни с Јудејима не могу хришћани заједно, јер они — и ако вјерују у једнога Бога — поштују га и приносе му исте жртве као 'и незнабошци својим боговима (гл. 3), а својим вјерским обредима и обичајима не показују правог богопоштовања него “доводе до погрешних погледа о божанском бићу (гл. 4). Послије тога- писац описује хришћ. живот, истичући нарочито њихов примјерни породични живот (гл 5), и у једној лијепој паралели слика однос хришћанства и свијета као однос душе и тијела у човјеку (гл. 6). У животној дјелатности хришћ. духа лако је наћи одговор на питање, откуда хришћанству толика снага; оно није плод људске мудрости, него

живо и прецизно, па нарочито наглашава истину, да је Бог из љубави према људима послао свога Сина, који је примио на се људске гријехе и жртвовао се за њихово спасење (гл. 8 и:9). Та- велика љубав Божја према људима изазива и код хришћана силну љубав према Богу, па и према свима људима. Из љубави и захвалности према Богу хришћани су спремни на сваку жртву па и на смрт (гл. 10). Како Дијогнет, по свему судећи, нагиње хришћанству, то писац сматра за своју дужност да му покаже прави пут хришћ. истини и да га с друге стране упозори на заблуде лажних учења. Праву истину и чисто хришћанство наћи ће

Дијогнет једино у васељенској цркви, која чува неискварено науку“

божанског Логоса и гдје се међусобно прожимају и потпомажу учење и живљење (гл. 11 и 12). - ПН -

Из те посланице Дијогнету доносимо овај пут у српском преводу главу 5 и 6, гдје писац одушевљено говори о животу хришћана, достој= ном сваког поштовања. Писац приказује хришћанство као религију духа и истине, која својом јединственошћу и хармонијом зна савладати све оне само случајне, националне и индивидуалне диференције. Кратко речено, што је душа у тијелу, то су хришћани у свијету. :