Братство

пета се

Роман Петровић: Страшни Суд

Само две три речи

Спуштала се ноћ. Једна госпођа, журећи се кући, дође пред један хотел баш у часу, кад је господар хотела, избацио једнога младића напоље, ударајући га жестоко песницама. Младић беше око 19 година, стар, у најлешпим својим подинама, али његово бледо и испијено лице, његове од неспавања, очи, сведочили су, да се он налази на ивици провалије. Са дивљим псовкама, са стиснутим песницама претио је он хотелијеру, да ће му се љуто осветити. Сиромах, био је тако узрујан, да није ни приметио крај себе госпођу, док му она није метнула своју руку на његово раме и ословила га пријатељским и нежним гласом.

На први поглед стаде младић као укопан; ватресе се читавим телом као да га је ударила капља. Тада окрену своју тлаву од ње, а у лицу постаде још блеђи него што је био. Сав је дрхтао као у грозници.

— Умирите се! рече му она,

Окренувши се поново њојзи он јој са дубоким уздахом рече: »У овом часу учинило ми се госпођо као да, чујем глас своје мајке. Њен глас је био тако сличан гласу вашем, али Јаој, она. је већ пре неколико година, преминула/