Братство

сме, пре свега религиозност васпитача, без које је немогућа“

"борба (с личном 'нетрпељивошћу, тњевом, апатијом и презри= вим понашањем шрема неким ученицима, због њихових недо"статака и лености, Други је услов — срдачна љубав према, свима, која се такођер не даје људима мало релитиознима, који се не боре сами са. собом. Доду ше, многи и не баш рели_ гиовни млади педагози лаћају се свога шосла со идеалним ци„љем, с живом симтатијом према питомцима, али ускоро, кад наиђу на, појаве дрскости од стране ученика шш на злоушотре-

бљење "своје. добр оте. равдражују се, огрубе и почињу на уче-

нике утицати страшењем, са одроворношћу и и казном. А ре„литиовни педагог не доводи у везу свој педагошки рад с личтним самољубљем; не сматра љениве ученике за пропале људе, него их својом љубављу поправља, И, према томе, идеалан ше„дагог је онај, који свој посао цени већма од свих других по"слова. и који љуби авоје слушаоце изнад свепа на свету. А. Нека нам се не пребаци, да сад кема таких људи. Хришћанска старина оставила, нам је узоран исти светао шример таког васпитача у особи пастира Цркви, Цариградског Патри_Јарха, Фотија. Господ и император уздигли су Фотија 857. год. на високи положај васељенског патријарха и царског саветника, са скромне шређашње позиције учитеља деце. Да ли је "обрадовала Фотија така велика часте Ево, како одговара. он на то питање: »мени су ускратили моју духовну насладу; од "мене су отргтли моје неваменљиве пријатеље; кад сам им говорио о Богу и о свету, то је била за мене најузвишнија радост на земљи. Ученици моји су имали потпуно исто расположење, као и ја, кад су слушали моја шредавања. Кад сам морао одлазити у двор, са. сувним очима су ме испраћали и молити ме, да се што брже вратим; а! када сам се враћао, трчали су ми на сусрет и обасипали укорима, што сам се тако дуго забавио. Они су мене већма вољели, него своје родитеље. Ко ће ми сад шовратити те незаборављене часе сретних равговора“ Ко ће ми повратити то преме бевбрижних и слатких нашрезања мисли, _које сам делио с мојим љубљеним пријатељима, који су се 60-

Јали да не пропусте ма и једну моју реч, који нису скидати

гочију с менег....« | "Ми смо навели, као шример, ту знамениту историјску личност ва то, јер се у његовој исшовести са особитом снагом и нокреношћу описује онај идеални узајамни одношај, какав треба да буде ивмеђу учитеља и ученика. Али и у наше време има, немали број педагога — идеалиста, који са својим радом могу сравнити делатност споменутог пастира. Такав је био руски. рофевој природних наука Рачински, који је умро год. 1902. Он је предавао те науке на Московском Универзитету, "али његова. руска душа, привукла га је на службу сеоској младежи, на један самопожртвевани нечувени полвит. И он од професора "највише школе постао сеоски учитељ у свом род=

пе