Братство

раде. Спустио се са планине, из Оверна, пешке. Путовао је по кишним и хладним данима и управо зимским ноћима, кријући се по шумарцима и испод мостова. Његово потамњено, модро лице, одмах се засја. Загледаше свој полован, чист кратки капут, плитке ципеле и кратке пругасте панталоне, које је стално позади стезао на доле. Јамачно да је сам себи изгледао кицошки; није могао проговорити од узбуђења и само се стално смешио.

Тек након 7 сати, рачунавши од пола три, завршила се свечаност, људи су један по један одлазили клањајући се и захваљујући. Један део их је остао. Уклонили су столове и столице, помели подове, а незапослени чистач паркета, сјајући се од радости, дотеривао је паркет. Ја се опростих са уморним,. сретним приређивачима, бацих поглед на младе, живахне очи и помислих — како је стално добра и чиста младост, како је непосредна и ватрена у одзиву према туђој несрећи, младо и несатрвено срце. То је она обратна, добра страна сваке беде — сједињење, сливање човечанских срдаца.

Кад се нађох на улици, људи се још гурају. Није им се никако дало да се удаље од доброг, старог скровишта. Тешко је било упутити се у непријатна туђа преноћишта. Неки су ме познавали. Опколише ме,

Напишите, молим Вас да нам је врло тешко. Но ма како да нам је тешко ми сви знамо, да нико није обавезан да нам помогне. Ми смо много захвални и никад нећемо заборавити оне помоћи и оних тешко стечених копјејака, који сада шаљу нама у овој црној години, — са свију страна света — они, који су исто таки као и ми радни људи.

Никада нећемо заборавити.

Р. Дњепров.

Преподобни Серафим

Другог јануара 1833 умро је у Саровском манастиру један од нових светитеља православне цркве, преподобни Серафим, ау јулу 1903 г. на најсвечанији начин, у присуству царске породице и небројеног руског народа, проглашен је светитељем. Пошто се, дакле, почетком ове (1933) године навршила стогодишњица од блажене смрти тога светитеља, укратко