Братство

-— 27

Поводом посјете српских архијереја напала је ултранационалисти -чка штампа претставнике бугарске пркве. која овој посети даје обележје вешто намештене политичке акције. На све ове нападаје одговара Еппскон Николај у »Гласнику Српске Натријаршије«. Београдска »Правла« -објавила је тај чланак Е. Николаја у бр. 10276 од 16 МГо. г., који гласи:

Намало многострадални Балканци, пресићени горким плодовима та фаталне политике, која се увек борила по овој простој, али грозној формули »пошто-пото оправдати себе. и пошто-пото осудити суседе сво-

је«, не би са могли радовати: Каин и Јуда могли би се радовати овој

политици, али никако Свети Сава п Свети Јован Рилски. Делатност, пак, ваших архијереја у својству приватних посетилаца бугарској престоници савршено је у духу српских светитеља и просветитеља. Само тесногрудост и неразумевање могу ту делатност ставити под рубраку политике, док у ствари она стоји под рубриком еванђелске истине. Ако мир два "суседна једноверна народа не спада у дужност хришћанске пркве, онда вапстину ма не знамо што спада у њену дужност, нити пак у чију би дужност ово измирење спадало! Ко ту дужност и то право одриче пркви, тај самим тим одриче најблагодарније синове из историје хришћанских народа, па на том вратоломном путу одрицање може водити и до одрипања саме пркве. Признајемо, било би сасвим неприлично пркви да она поставља границе међу државама, да регулише царинске и финансискв ствари, да се меша у војне и грађанске послове, али је сасвим у кругу лужности п права православне цркве да ствара мир и добру вољу међу људима, да не искоришћава, атмосферу злобе, зависти и подозрења међу народима, да енергично војује против паганског вучјег духа у свету и да ствара добри еванђелски дух, дух братства и сродности, дух узајамног разумевања и поштовања духа племенитог и сваке доброте. То је темељ сваког практичног питања, среће и напретка народа. Само на овом моралном темзљу може се базирати једно интелигентно државништво, једна спасоносва политика, како код нас на Балкану тако и свуда међу хришћанским народима. Увек је дух оно што је најважније у свакој акцији људској, па и у политици. Дух је оно што оживљује, рекао је Спаситељ света. Али, постоји и дух смрти, који се противи духу живота. Сваку је пустош направио дух смрти у политици међу Србима и Бугарама за последњих педесет година. Не сведоче ли о томе брда од војвичких гробница и легиони сирочади са удовицамар Црква Христова је носилац духа живота, тим духом живота руководи се црква Христова у свакој својој делатности. Тим духом живота она тежи да надахне све људе и све народе. Тај дух живота она је дужна да уноси У све послове људске, па и у послове који се називају политичким. У времене и променљиве облаке тих политичких послова црква не улази.

Она је учитељица и ризница вечних вредности без „којих су све земаљске вредности, међу њима и политичке, или бесмислене, или погубне. Уносећи дух живота у људе и народе, она уноси трајно у пролазно, бесмртно у смртно. Овако се мора посматрати мисија цркве православне у свету. Са овог гледишта мора се гледати свака акција њена, па и она пајновија у погледу стварања мира и добре воље међу два хртшЋанска народа.

Чланак епископа г. Николаја завршава се речима:

»То мора бати наш пут. Од тога пута ми сами не смемо отступити, нити се дати на њему ни од кога поколебати.«