Братство

— 147 —

Прославићу Твоје крајње милосрђе Сине мој, ради кога ово трпиш.

Био си напојен милосрдни оцтом и жучи, разрешујући старо кушање.

На крст прикован си, Ти који си некада покривао свој народ стубом облака.

Мироносице, Спаситељу, дошавши ка гробу принесоше Ти мира.

Устани милосрдни подижући глас из адских пропасти.

Васкрсни животодавче, говори Мати која те је родила, гронећи сузе.

Пожури се да васкрснеш, Слове, разрешујући жалост оне која Те је чисто родила.

Ужаснуше се небеске силе од страха, гледајући Те мртва.

Подај разрешење грехова онима који са љубављу и страхом поштују Твоја страдања.

О страшног и необичног призора Слове Божји! Како Те земља покрива >

Некада носећи Те Спаситељу Јосиф бежи, а сада Те други (Јосиф) сахрањује.

Пречиста Твоја мати плаче и риди за Тобом умрлим,

Ужасавају се умови од необичног и страшног погреба "Твога, Саздатеља свега.

Мироносице веома рано дошавши излише на гроб миро,

Мир цркви, спасење народу Твоме, даруј својим васкрсом.

О Тројице, Боже мој, Оче, Сине и Душе, смилуј се на свет.

Удостоји Дјево слуге Твоје да виде васкрс сина Твога.

Превео: Др. Лазар Мирковић.

Весници наше смртности

(Сва природа око нас потсећа нас да смо смртни. Погледајте само годишња доба! Пролеће, колевка године! Цвркутање птица, лепота изниклог цвећа, сазревање слатког плода и клицање жетве! Али ено, старачким ходом долази сада јесен, оглашава се јаук ветра: Прошла је жетва, нестаде лета! Увело лишће пада, ледени зимски олуј завија, година умире.

То бива и сваког дана. Оправдане су речи песника: Дивни дане, светли и топли! Ти спајаш својим чаром земљу и небо. Али већ ова ноћ оплакиваће твоју смрт сузама росе.