Братство

37

учинише је вишом од небеса и чистијом од сунчане свјетлости. Овако велике заслуге Пресвете Богородице чине, да данас у храмовлама Православља одјекују радосни гласи: »Днес спасенија нашего главизна.. — Данас је почетак нашега спасења«. Добродјетељи, којима је Она била украшена, треба да красе и сваког истинског хришћанина, јер ће само »кротки« наслиједити земљу и »нишчи духом« — царство небеско. То су врата освећења, кроз која је и Пречиста постала капијом неба, кроз која су прошли и светитељи и исповједници Христове цркве. Они су сав свој живот, мисли и дјела упућивали к Богу и живјели у њему, због чега су добили вијенац непролазне славе, 2 њихова тијела постала »нерушима« и по смрти »спасоносни извори«, што излијевају доброчинства на немоћне. »И по смрти раде као да су живи« кличе св. Јефрем Сирин.

А шта ми радимо >! Идемо ли њиховим стопама Не заиста, не. Све прије него ли то! Доскорашња искреност и повјерење, љубав и друге врлине све више се губе, нестају и замиру. Уступају мјесто модерним схватањима човјека, који се, истина, диже небу у облаке, силази земљи и мору у утробу, зида вавилонске куле, али његова душа, приближена страстима, нема мира ни спокојства. Јер мира нема без Христа. Среће нема изван живота у Њему. Може духовна стално напредовати; могу природне науке бити увијек у ширем распростирању и дубини а људски дух ширити се колико му драго, али над висином и моралном културом хришћанства — каже генијални Гете — неће се уздиђи«. Само је оно кадро уништити зло, утврдити истину и зацарити правду. Стога Његош додаје:

»Син, достојни Оца превјечнога,

Обука се у человјечество због тога да Попирући злобу и тирјанство, Добродјетељ у храм освештава« (Л. М.).

Па ипак, »идући путевима свога аутономног самоопредјељења и самосталности, човјек је дошао до самоодрицања и самоуништења«, како то примјећује, доста оправдано, руски филозоф Берђајев. Занесен успјесима, горд, у својој машти креће се у ковитлац, тражећи излаз из овог тешког стања, баш као из каквог зачараног круга, док душа његова остаје празна, безвјерна, без Бога и свјетлости, у тами. Роб страсти, друштава и његових навика, човјек слепачки тапка по помрчини, тражећи утјеху у слому своје мисли, у небројности својих изума. На