Братство

јаче некад слабије, некад може да изгледа и непримјетно (у обичној свакидашњици), али оно и тада тиња у души. Оно често инспирише, опредјељује и даје правац дјеловања. Оно је од природе својствено човјеку исто тако као морално, интелектуално и естетско осјећање. И он ообухвата често све све ове стране душевнога живота. „Морална осећања оснивају се на религији, према ријечима једног познатог психолога, добијају од ње унутарње освећење и топлину, што им чије у стању ништа друго да дадне“ (оерузалем). Осећања узвишености, моћи и величине природе таакође носе карактер релитиозности. То својтво манифестује људски духу безбројним и најразличнијим односима.

Интелекат није једина, сила која покреће прогрес и образовање само не поправља морал. Потребни су још други фажктори и утицаји. Историја нам показује да култура и наука без учешћа религије не могу духовно препородити и морал но подићи људе у масама. Већина великих покрета у ч0вјечанству везана, је за стварање нових релнгнја и нових религиовних рефорама. Мноте политичке доктрине имају своје прве зачетке у религији. Ооцијализам и комунизам по пови- тивној страни своје идеологије првобитно су у многоме одјек

хришћанске религије. Први социалисти, Томас Мор и Кампанела, (на поч. 17 В.), били су увјерени да својим покушајима, примењују еванђељско учење на изградњу новога друштва. Луј Блан, франц. револуционарни социалиста тврдио је (1848) да је социјализам јеванђеље, остварено у државном животу, а Сен Симон у својој књизи „Ново Хришћанство“ · (испред 1824) корио је свештенство што је заборавило захтев Христов, те преко цркве служи богатству и власти, и позива та да се побрине за добро раденика. Енглески социалиста, Оуен, затим Фурије и његови следбеници били су такођер религиозно настројени. Тако и већина социалиста до Јевреја Ласала и Карла Маркса, (од половине прошлота вијека), који су истакли начело класне борбе и разлике економског стања као узрок свију разлика. Тако је социализам, првобитно, могло се рећи, унеколико копија апостолског хришћанства, и по идејама о братској заједници и подјели средстава и по методама, за извођење тих идеја.

Чак и револуције постају често у име идеала и идеја, које су истакле религије. Велика, начела франц. револуције: слобода братство и једнакост (Шђегје, Ттајегате, есаје) поникла су и развила се у крилу Хришћанства, које је засновано на свечовечанској љубави и братству свију, које је прво прогласило да нема, разлике међу народима и класама, међу Јелинима, Римљанима, Јеврејима и Варварима, међу слободнима и робовима, да нема привилегованих и потиштених, да, су сви једно и сви међусобом браћа. Разлика, је у томе што религија осуђује насиља док се револуције њима служе. Хришћанство тражи љубав према човјеку и преданост за“ једници свију, а политичка, и партиска моћ уклања и сатире