Братство

турни и политички живот два словенска народа нето и по читаву европску дивилизацију. Косово и Куликово поље спадају у историју одбране Европе од Азије. Ваља да се мало зауставимо на, томе.

Чим је римска царевина почела да се цепа и лабави, она. је изгубила отпорност према азијским племенима, која, су са жудњом гледала на Европу као на богати плен. У петом веку су хорде Хуна, које је водио „Божји бич“ Атила, продрле из Азије чак у садашњу Француску, претварајући у пустињу све на своме путу. Године 451 ове је тукао Аеције на Каталаунској равници око Шалона на Марни. Хуни су се повлачили натраг. И Европа, је била спасена од људи, о којима је Алшан Марцелин писао да њима коњи замењују куће и да, као животиње, не знају разлику између поштеног кг непоштеногт. Али са тиме још није нимало изостала опасност препада из Азије. Код Персијанаца се препородила, стара Ксерксова тежња да се освоји европски исток. Год. 623 персијански цар Хозроје пише „своме несмисленом и неваљалом робу“ византијском цару Хераклију онако истоохоло пи. смо, као и она ситна цар-Муратова књита на кољено српском кнез-Лазару: „нека, тебе не превари узалудна нада ваша на Христа, који се није могао спасти од Јудеја, те су га они убили, разапевши ва крсту; како може он да тебе спасе од мојих руку“. Ипак је Хераклије победио Персијанце. Њиховој пропасти су много допринели Арабљани. Али они су својим редом сами навалили на Византију. За разлику од Хуна они су тежили да, освоје Европљане не само физички, нето и духовно. Донекле су изазвали покушај, тако рећи, муслиманизације хришћанства, чија је била последица покрет иконобораца, Т. ј. противника св. икона. Мучна борба, коју је изазвао овај покрет, трајала јескоро 150 година. Тек године 787 је седми васељенски сабор коначно успоставио хришћанску традицију. И за успомену на ову духовну победу још и сада у почетку великог Ускршњег поста празнује се Недеља православља. Још пре тога године 718 је византијском цару Лаву Ш Исавријеком пошло за руком да заустави војничко продирање Арабљана, ма да по цену великих територијалних губитака. Византија је била спасена од Арабљана и спречила је њихов препад у Европу са истока. Али они су нашли други, обилазни пут преко северне Африке и Шпаније, која. после битке код Хереса, (тод. 711) постаје њихов плен. Отуда, дакле са крајњег европског запада ови источњаци су покушали да продиру и даље у Западну Европу. Али године 732 Карло „Мартел“, то значи чекић, је онако исто задржао њихову инвазију на Запад, као што је то учинио Лав Ш на истоку. Арабљани су били одбачени у Шпанију и они су се тамо утврдили. Тамо су они господа рили читавих осам стољећа све до краја ХУ века, дакле