Братство

Колико се пута чула и чује стално вамерка хришћанском погледу на свет да је само негативне вредности, јер учи самоодрицању, а не проповеда, не препоручује живот.

Већ се у првим временима хришћанства Минупије Феликес мора да брани од оптужбе светомрзаштво. Ниче напада. еванђеље „декадансом.“ И Штраус подиже свој глас на Распетота: да човечанство, које у његово доба све пуца од напона воље да живи, не може га своју верску свест да нађе израза у знаку крста

На супрот томе хришћанство је поштовалац вредности живота до правог ентузијавма : потпомаже тежњу за снажним и интензивним животом и истински је бранилац вредности живота. Хришћанство никад не жели у нама да угуши оно што је велико, добро и племенито. Ако пак нечему и ускрати право грађанства, нешто уклања из области душе, звања знати да је томе ударен жиг моралне смрти на чело.

Проблем вредности живота стар је као и сам разум људски. Тај проблем је занимао и стару грчку философију. Евдемонивам, тај природни излив јелинског духа, није могао да ућутка овај проблем који је добио тако потреснот израза у трагедијама Оофокловим пи Кехиловим. Тај је проблем питање физичког и моралног зла. Сократ, Платон, Аристотел, елита старе Греције, без успеха се боре да та реше.

Новим правцем полави стојишизму својствен презир света. Али ни овај није кадар да уклони зло из живота. Баш у делима ОСенекиним може да се опази: како је сва неуспелост свеколике искрене добре воље најбољи пример за све немоћно копрцање самом себи остављеног људског ума. И у души истог Сенеке избија елементарном силом на површину велико питање сврхе живота : »поп дџаегат ашз 58 заћиз агшех типа 2 Ето пезсјат шпде Фезсепдетти 2 Опо Тис Жигиб зит, апае зедез ехресјап! апитап 2« На сва та питања он само то зна да одговори: живот је једна тачка између два ништа, а смрт блажено уништење. Марцију, која оплакује свота умрлог сина, теши овако: смрт је решење свих болова и крај који нас враћа. у онај покој, у ком смо лежали пре него што смо се родили. Не може бити бедан онај који није ништа.

Према свему овом, колики напредак значи хришћанство, које разјашњава живот и све патње идејом бесмртности! До хришћанства ум људски није могао дати залово љавајуће решење палњама, физичком злу; исто су тако остаги недовољни сви системи који су покушавали после хришћанства, или без њега, да реше проблем зла. Такав је био гностицизам са двојним принципом добра и зла у свету; манинихејство са својим крутим детерминизвмом који ослобађа од стаке одтоворности. Такав је био и Лајбницов оптимизам, као и Шопенхауеров песимизам.

Ене ава авиАнЦ ПЕ