Братство

5

је то, али је свакако гори него да та нема. Али тада достижемо еклектичара философа, Каја Плинија Секунда, који је живео још у ! столећу хришћанства. Овога је толико заточила проосећање празноће живота да је човека назвао сретнијим од божанства: човек може свом животу да учини крај, а божанство не може.

Истина, у животу земаљском, одбивши сва претеривања песимизма, врло често страшан је несклад између врлине и среће, греха и казне, патњи и моралног живота. Баш ово је приморало Канта да прими као захтеве практичног ума слободу воље, бесмртност, и да има Бога. За ове је пак говорио да их чист равум не може доказати. С тим као да је указао на то: да сврху живота може да реши само такав поглед на свет, који схваћа сврху патњама, и који прилази решењу овог питања са ширим погледом који се добија тек са надвемаљских висина.

После света наведеног хришћанство долази до своје надлежности у овом великом проблему. Оно признаје са оптимизмом заједно стварне добре стране земаљског живота, али не затвара очи своје ни пред оним што је зло. Признаје да. је свет добар, али само релативно, добар само за пости. зање пред собом истакнуте вечне сврхе; признаје да је нај савршенији, аи само кад се узму у обвир фактична стања, ну није апсолутно савршен.

Хришћанство није никад покушало да порече неисцрпно море физичких страдања, које се таласа од кад је први човек преступио вољу Божју и изгубио рај. Хришћанство није покушало да их подноси окамењена, срца стојичке апатије. Оно настојава да разјасни тајну њихову; а уколико и иза, овога још буде сумње, укабује на небо и тежи да је отклони са оном облашћу, у којој за сва времена престају 60лести, туте и уздисаји. Али хришћанска наука, мада указује на овај други живот и тумачи крајњу сврху "живота животом изнад гроба, ипак није без смисла и разумевања. према сврхама која се везују за наш земаљски живот.

Извесно је да наша потпуна одвисност од Бога, Њега поставља, за наш крајњи циљ. Због тог учи хришћанство као непобитну истину да и за трајања нашег земаљског живота нас чека да испунимо известан задатак, а тај је задатак да потпуно развијемо људски идеал, да га тако рећи „изживимо", а то би, у добром смислу те речи, значило потпуно остварење људског идеала у светости и правди. Изопачено модерно значење „изживљења“ мисли на потпуну слободу и распасаност свих нижих нагона људских; а, ако би ово било циљ створења, тада би се Бог задовољио био само створењем животиња, „Али баш зато што је Бог створио и бића вишега реда, он је хтео тим да каже да пред њим ставља вишу оврху: један лешши, потпунији и хармоничан живот. Овај се

ШИ