Васиона

Померање Земљиних полова и савремене тежње y његову ивучавању Половином XVIII века велики швајцарски математичар Ојлер (Euler) поставио ]е и решио механички проблем слободног кретања обртног чврстог тела око тежишта под дејством унутрашњих сила, услед непоклапања његове обртне осовине са геометриском, и нашао да y том случају обртна осовина мора описивати површину кружног конуса око геометриске осовине. Узмемо ли за ово тело Земљу, имамо довољно разлога за претпоставку да ce њена обртна осовина не поклапа с геометриском, већ због хетерогеног згушњавања њене коре за које постоје многобројни узроци. Опишемо ли са Ојлером језиком математичке анализе, под горњом претпоставком, ово Земљино кретање, долазимо до закључка да je оно периодично, да ce своди на то да ce Земља сваког тренутка обрће око друге осовине, тако да Земљина обртна осовина, не мењајући овај пут своју оријентацију y простору мора описивати око геометриске осовине кружни конус сваких 305 звезданих дана, па према томе и пол ротације око геометриског пола кружну путању y истом временском размаку. Отвор конуса, или пречник ове кружне путање може ce одредити само астрономским посматрањима и он, као што су касније посматрања показала, не прелази o,s 5 или 20 m на Земљиној површини. Ово Земљино кретање постаје јасније ако га схватимо обрнуто, као Земљино климатање око релативно непомичне осовине обртања. Као последица овог климатања пол Земљиног обртног кретања, шетајући ce no лицу Земљином, мора описивати око геометриског пола Земл>иног ону уску кружну путању супротно казаљки на часовнику. Ово Земљино кретање названо ]е њеном слободном нутацијом. Изванредно сложену теорију овог Земљиног кретања развили су даље Њукомб (Newcomb), Хуг (Hoog) и нарочито Клајн (Klein) и Зомерфелд (Sommerfeld) под претпоставком да Земља није апсолутно чврсто него еластично, и тело променљива облика, претпоставкама много ближим објективној стварности. Ho са приближавањем стварности наилази ce не само на непремостиве тешкоће y аналитичком решавању проблема оваквог кретања, већ и на многе још недовољно познате или потпуно непознате податке о врсти или величини разних утицаја који ово кретање изазивају или ремете. Зато ce данас више пажње поклања његову практичном испитивању. Ни практичан рад на изучавању овог занимљивог Земљиног кретања не датира одскора. Пре више од једнога века Бесел (Bessel) je на основи својих посматрања изразио сумњу y непокретност обртне осовине y Земљином телу, a закључци руског астронома Петерса из средине прошлога века, изведени такође из астрономских посматрања, сагласили су ce с Беселовим. Ове закључке Петерс и Бесел извели су из промена мерених географских ширина: јер доиста, ако ce Земљина обртна осовина помера y њеном телу, морају ce мењати y току времена и географске ширине места на Земљи. Ho ове су промене биле толико незнатне да су ce могле приписати и аномалијама y рефракцији и другим систематским утидајима. Тек je берлински астроном Кистнер (Kiistner) 1888 г., трагајући за узроком неслагања неких његових мерења основних астрономских констаната с одређивањима његових претходника, на несумњив начин истакао ово померање из својих посматрања. Међународна геодетска асоцијација тада ce одлучила да реалност померања полова провери слањем двеју експедиција y Хонолулу и организованим прецизним одређивањима географских ширина на опсерваторијама y Берлину, Прагу и Стразбургу. Прве две експедиције радиле су тако на станицама које су ce од ових опсерваторија разликовале по географској дужини за око 180°, па ce y случају да постоји промена ширине, која ce даде астрономским посматрањима осетити, морала очевидно наћи на овим двема удаљеним станицама промена исте апсолутне величине a супротног знака од оне коју je требало да истакну посматрања на поменутим опсерваторијама. Радови су трајали од маја 1891 до јуна 1892 и на несумњив начин показали да ce северни Земљин пол y истој мери удаљавао од станица y Хонолулу y којој ce мери он приближавао Берлину. Међународна геодетска асоцијација je затим, 1900 године, y циљу ближег одређивања законитости овог кератња, организовала непрекидно праћење појаве са неколико станица, распоређених на упореднику од 39°8’, a од

1906 и са две јужне станице. Тако je била организована Међународна служба промена географских ширина, која и данас с малим изменама наставља своје радове. Из промена географских ширина изведених y одређеном временском размаку на већем броју станица може ce математички одредити положај Земљиног пола на њеној површини. Поменута служба даје нам за сваку годину координате тренутног пола Земљина обртања из којих ce може реконструисати и крива по којој ce пол прошетао по Земљиној површини. Слика приказује по Чекинију (Cecchini) путању северног Земљиног пола од 1949 до 1952 г. Овакве криве имамо све од 1890 r.

Beh 1893 амерички астроном Чендлер (Chandler) открио je из првих посматрачких података да периода обиласка пола не износи 305 већ 427 дана, a да ce јавља још и једна годишња периода y овом кретању, која по свој прилици има метеоролошки карактер. Познијим радовима објашњено ]е продужење периоде главног кретања Земљином еластичношћу, a годишња периода добила je такође своју потврду. Ho кад ce ове две компоненте елиминишу из пернодичног кретања пола остаци су још тако знатни, a путања којом ce креће пол веома сложена, да ово указује на читав низ још неразјашњених узрока овог кретања. Како ово Земл>ино кретање утиче знатно на тачност одређивања и положаја места на Земљи и положаја звезда, a преко њих и на тачност свих радова y положајној астрономији, њему ce данас и са теориске и са практичне стране поклања велика пажња. Са теориске стране данас ce усмерава проучавање овог кретања на одређивање његових поремећаја. У новије време запажени су радови белгиског астронома Мелкиора (Melchior). Са практичне стране доприноси ce његову решењу повећавањем броја посматрачких станица, повећавањем тачности инструмената и новим методама обраде. И Hama Астрономска опсерваторија има на свом програму сталну службу промена географских ширина, која својим посматрачким подацима доприноси општој ризници материјала који служи за објашњавање овог још необјашњеног Земљиног кретања. Географски институт ЈНА намерава ускоро да организује y Пули, на истом паралелу с Београдом, другу посматрачку станицу.која би са Београдом омогућила извођење самосталних координата пола, a затим још низ геодетско-геофизичких испитивања. У Северној Америци организује ce 5 оваквих станица и на територији СССР 6, којима ће ce њихова мрежа на северној полулопти доста згуснути. Њој he ce поступно прикључити и мрежа опсерваторија које учествују y Међународној часовној служби. Питање ове организације и нарочито сложено питање повезивања ових станица са Beh постојећих 6 међународних биће предмет живе дискусије на претстојећем конгресу Међународне геодетско-геофизичке уније који he ce идућег лета одржати y Риму. Ha њему he ce расправљати и о могућности одређивања вертикалских скретања на овим станицама, као и утицаја Сунца и Месеца на промену геоида, како би ce померање полова што више очистило од осталих појава које га привидно чине сложенијим. Његову расветљавању биће поклоњен и добар део радова y претстојећој кампањи интермондијалних логитуда y 1957-58 години. г Ј b. М. Ш

ПуШања северног Земљиног иола од 1949 1953 г. по подацима Мгђународне службе шиоинч.

28

ВАСИОНА I, 19БЗ број 1